Ištvan Sentđerđ
Ugledni mađarski vajar Ištvan Sentđerđ rodio se u Begej Svetom Đurđu u nemačkoj porodici kao Stefan Šrajner (Stephanes Schreiner) 2. juna 1881. godine.
Otac mu se isto zvao Stefan (Ištvan, mađarska transkripcija imena) i bio je ugledan i dobrostojeći mesni obućar. O tome govori i činjenica da je bio član Upravnog odbora za mesto veoma značajne Opštinske štedionice. Majka Julijana Brancovski bila je poljskog porekla. Kako je već u ranim godinama odlučio da će njegovo školovanje i dalja karijera biti vezani za Budimpeštu, rešio je, i 1903. godine dobio odobrenje Ministarstva unutrašnjih dela, da mađarizuje ime Stefan u Ištvan i promeni prezime Šrajner u Sentđerđ, po nazivu mesta iz koga je potekao i koje je veoma voleo.
Po završetku zrenjaninske gimnazije, zbog nezavidne porodične finansijske situacije, daroviti dečak je dalje školovanje nastavio u zanatskoj školi za obradu drveta i metala u Segedinu koja je davala školske stipendije. Akademiju primenjenih umetnosti u Budimpešti upisao je 1902. godine. Ostalo je zabeleženo da mu je Torontalska županija, kao darovitom učeniku, u više navrata finansijski pomagala, a među patronima su bili i župan i podžupan Torontalske županije. Potraga za usavršavanjem u oblasti vajarstva odvela ga je u Cirih (Švajcarska), a potom u Belgiju gde je studirao vajarstvo od 1905. do 1910. godine u školi primenjenih umetnosti pri Umetničkoj akademiji u Briselu, kod čuvenog profesora i vajara Čarlsa van der Stapena. Od 1907. godine pa nadalje nastale su njegove prve zapažene skulpture.
Kao mlad čovek, dobio je 1907. godine prestižnu nagradu Briselske akademije za skulpturu Complaint. Po povratku u Mađarsku izvajao je više portreta koje je kritika visoko ocenila. Za njega su na početku umetničke karijere ugledne peštanske novine Paster Lloyd pohvalno napisale: „Pojavio se novi umetnik iz Sentđurđa, o kome ćemo još pričati”. Od 1925. godine Ištvan Sentđerđ je radio kao profesor u Umetničkoj školi u Budimpešti. Njegova najpoznatija dela su: Portret Ferenca Hercega (1927), Moj sin sa psom (1927), Memorijal 32 regimente (1933), Portret Ištvana Retija i druga. Zabeleženo je da je tokom celog života često i rado dolazio u svoje selo, koje je nosio u prezimenu i srcu gde god da je radio i putovao.
