Иштван Сентђерђ
Угледни мађарски вајар Иштван Сентђерђ родио се у Бегеј Светом Ђурђу у немачкој породици као Стефан Шрајнер (Stephanes Schreiner) 2. јуна 1881. године.
Отац му се исто звао Стефан (Иштван, мађарска транскрипција имена) и био је угледан и добростојећи месни обућар. О томе говори и чињеница да је био члан Управног одбора за место веома значајне Општинске штедионице. Мајка Јулијана Бранцовски била је пољског порекла. Како је већ у раним годинама одлучио да ће његово школовање и даља каријера бити везани за Будимпешту, решио је, и 1903. године добио одобрење Министарства унутрашњих дела, да мађаризује име Стефан у Иштван и промени презиме Шрајнер у Сентђерђ, по називу места из кога је потекао и које је веома волео.
По завршетку зрењанинске гимназије, због незавидне породичне финансијске ситуације, даровити дечак је даље школовање наставио у занатској школи за обраду дрвета и метала у Сегедину која је давала школске стипендије. Академију примењених уметности у Будимпешти уписао je 1902. године. Остало је забележено да му је Tоронталска жупанија, као даровитом ученику, у више наврата финансијски помагала, а међу патронима су били и жупан и поджупан Tоронталске жупаније. Потрага за усавршавањем у области вајарства одвела га је у Цирих (Швајцарска), а потом у Белгију где је студирао вајарство од 1905. до 1910. године у школи примењених уметности при Уметничкој академији у Бриселу, код чувеног професора и вајара Чарлса ван дер Стапена. Од 1907. године па надаље настале су његове прве запажене скулптуре.
Као млад човек, добио је 1907. године престижну награду Бриселске aкадемије за скулптуру Complaint. По повратку у Mађарску извајао је више портрета које је критика високо оценила. За њега су на почетку уметничке каријере угледне пештанске новине Paster Lloyd похвално написале: „Појавио се нови уметник из Сентђурђа, о коме ћемо још причати”. Од 1925. године Иштван Сентђерђ је радио као професор у Уметничкој школи у Будимпешти. Његова најпознатија дела су: Портрет Ференца Херцега (1927), Мој син са псом (1927), Меморијал 32 регименте (1933), Портрет Иштвана Ретија и другa. Забележено је да је током целог живота често и радо долазио у своје село, које је носио у презимену и срцу где год да је радио и путовао.
