Prim. dr Toša Piperski

Dr Toša Piperski je rođen u Begej Svetom Đurđu i tu je proveo prvih nekoliko godina života. Porodica se potom seli u Srpski Itebej, gde je otpočeo školovanje, a nastavlja ga i završava u rodnom selu. Posle završetka gimnazije u Petrovgradu, gde je prihvatio tada među omladinom popularnu komunističku ideju, upisuje studije mašinstva u Zagrebu (1938. ili 1939), a zatim se nakon odslušane prve godine studija prebacuje na Tehnički fakultet u Beogradu. Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je u Beogradu, gde je učestvovao u demonstracijama 27. marta 1941. protiv protokola o saradnji koji je potpisala vlada Cvetković–Maček sa Trojnim paktom.

U burnim vremenima koja su usledila odlučio je da se vrati u Begej Sveti Đurađ gde će ga i zateći početak rata s Nemačkom 6. aprila 1941. godine. Priključuje se ilegalnom partizanskom pokretu i u narednim godinama postaje jedan od glavnih čelnika Narodnooslobodilačkog pokreta za Begej Sveti Đurađ i okolna mesta. Pred sam kraj rata, 1944. godine, dobio je dojavu da najzagriženiji nacisti iz sela, koji su već dobili nalog da napuste svoje domove i krenu sa vojskom za Nemačku, spremaju njegovu likvidaciju. Ne govoreći nikome o tome, u tajnosti tokom noći napušta selo i vrbacima pored Begeja stiže kod prijatelja i rodbine u Srpski Itebej koji su mu pružili sklonište. Međutim, skrivanje nije dugo potrajalo. U noći između 30. septembra i 1. oktobra pripadnici partizanskog odreda su oslobodili Srpski Itebej, dok je Begej Sveti Đurađ oslobođen dan kasnije – 2. oktobra 1944. od strane Crvene armije. Sutradan su partizanske jedinice ušle u selo, među njima je bio i Toša Piperski.

Odmah je preuzeo sve poluge rukovođenja Mesnim narodnooslobodilačkim odborom Begej Sveti Đurađ i učestvuje u radu na formiranju partizanskog odreda u koji su ušli žitelji mesta rođeni od 1914. do 1927. godine. Oženio se učiteljicom i posleratnom upravnicom osnovne škole u mestu Darinkom Nikolić rodom iz Novog Sada. Međutim, 1947. godine napušta politiku zbog neslaganja sa tadašnjom zvaničnom politikom, pre svega oko proterivanja Nemaca koji nisu učestvovali u ratnim dejstvima na strani okupatora, izdvajanja Baranje iz sastava Vojvodine, bogaćenja novih komunističkih funkcionera koji su time izdali ideale klasne i socijalne jednakosti itd. Privatno, kako je sam tvrdio, glavni razlog za napuštanje politike i uzrok želje da se bavi medicinom bio je užas stradanja ljudi tokom rata, a presudan nesrećni događaj u kome je zbog nepažljivog rukovanja oružjem poginula jedna devojka. Naime, nekoliko mladića je na jednom sastanku koji je sazvao Toša Piperski u privatnoj kući u selu neobazrivo baratalo puškama i pištoljima koji su bili skriveni, a po oslobođenju izvađeni iz bunara i Begeja, već prilično oštećeni rđom. Na izričit zahtev Toše Piperkog da ostave oružje, jedan od mladića je spustio pištolj na sto, ali on je slučajno opalio i usmrtio ćerku domaćina. Ovaj tragični događaj je izuzetno teško podneo i on je predodredio čitav njegov budući život.

Medicinu upisuje krajem četrdesetih, početkom pedesetih godina, dipomira 1957. godine i već 1958. godine počinje da radi kao lekar u svom mestu. Tadašnja zgrada zdravstvene stanice nalazila se u centru mesta, na mestu gde je sadašnja zgrada pošte. U toku njegovog rada izgrađena je nova zgrada zdravstvene stanice na mestu gde se nekada nalazila ordinacija još jednog našeg velikana lekarske profesije i humanosti – dr Jakoba Puca. Doktor Toša Piperski je postao prvi direktor novoizgrađene zdravstvene stanice1964. godine i na mestu direktora ostaće i kada ista preraste u dom zdravlja, sve do penzionisanja 1982. godine. Velikim trudom i zalaganjem uspeo je da opremi novi objekat potrebnim instrumentima, lekovima i medicinskim osobljem, tako da je ova zdravstvena ustanova mogla da zadovolji sve zahteve savremene medicine. Ono po čemu je dr Toša Piperski postao omiljen i stekao veliko poštovanje svojih sunarodnika bio je njegov odnos prema pacijentima. Lečio je pacijente iz Žitišta, Banatskog Dvora, Ravnog Topolovca, Begejaca (Torka), a dobrim delom i Srpskog i Novog Itebeja, bez obzira na to da li su dolazili u radno vreme u zdravstvenu ustanovu ili usred noći i budili doktora i njegovu porodicu. Zabeleženo je da je često radio 18 do 20 časova dnevno. Pacijenti su znali da mogu u bilo koje doba dana i noći da pokucaju na doktorova vrata i niko nije izašao bez dobrog lekarskog saveta ili ukazane pomoći. U kućne posete je najčešće išao biciklom, a ponekad i peške – kada bi napadalo puno snega.

Nije se odvajao od svoje lekarske torbe u kojoj su se nalazili osnovni lekovi i injekcije, a nosio ju je preko ramena po čemu je bio prepoznatljiv. Dešavalo se da tokom kućnih poseta zatekne stare i bolesne ljude koji su nepokretni ležali u svojim hladnim sobama, ostavljeni i zaboravljeni. U takvim situacijama doktor bi založio njihovu seljačku peć, pregledao ih, zatim poslao komšije njegovoj kući da donesu kuvanu toplu hranu ili kupe hranu i lekove. Ovakav samopregoran rad ostavio je posledice na njegovo zdravlje. Razboleo se od dijabetesa koji nije sistematski lečio, jer nije stizao. Na prvom mestu su mu bili njegovi pacijenti. Kao posledicu dijabetesa dobio je gangrenu, nakon čega mu je amputirana desna noga ispod stopala, pa je zbog toga nosio protezu. Pošto više nije mogao da stigne pešice do svojih pacijenata, odlazio je u kućne posete ambulantnim kolima. Nastavio je da daje lekarske savete svima koji su to od njega tražili i nakon odlaska u penziju, praktično sve do smrti, naravno besplatno, a neretko je bolesnicima koji nisu imali materijalnih sredstava od svog novca kupovao lekove i druga neophodna sredstva. Nakon smrti supruge Dare razboleo se i poslednje mesece života proveo kod dece u Beogradu. Preminuo je u Kliničkom centru Srbije u Beogradu 1993. godine. Sahranjen je, prema sopstvenoj želji, u porodičnoj grobnici u mestu, pored svog dede, svojih roditelja i supruge Dare. Sahrani je prisustvovao veliki broj njegovih prijatelja, poštovalaca, pacijenata, svedočeći o ljubavi i poštovanju koje je ovaj čovek i humanista imao u svom zavičaju.

Dr Toša Piperski je kao cenjeni lekar imao mnogo profesionalnih ponuda u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima, ali ih je sve odbio smatrajući da je njegovo mesto i kao čoveka i kao lekara u njegovom Žitištu, koje je iskreno voleo. Doktor Toša Piperski je odlikovan brojnim nagradama i priznanjima za svoj rad. Dobio je Orden za zasluge za narod sa srebrnom zvezdom, Orden Bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden rada sa zlatnim vencem, Godišnju nagradu Društva lekara Vojvodine za dugogodišnji i uspešan rad u primarnoj zdravstvenoj zaštiti (1982) i mnoge druge. Posthumno je dobio javno priznanje povodom obeležavanja četrdeset godina rada Endokrinološke službe u Srednjobanatskom okrugu, kao znak zahvalnosti za uspešnu saradnju (1997). Povodom njegove smrti Radio-televizija Novi Sad je, u znak poštovanja, reprizirala emisiju Humanost svakodnevice posvećenu dr Toši Piperskom, koja je snimljena i prvi put prikazana 1985. godine.