Улазак српске војске у Бегеј Свети Ђурађ 1918. године

Од сабора у Баји 1694. године, преко Темишварског сабора 1790. године, Срби су кроз историју одувек тражили посебну територију и аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије, Аустријског царства и Аустро-угарске монархије. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, установљено је Српско Војводство, али након Сарајевског атентата 1914. године, долази до масовних погрома и хапшења српских политичких првака у Војводини од стране аустро-угарских власти. План се наставља победом Српске војске 1918. године и формирањем Српских народних одбора широм Војводине.

Велика народна скупштина у Новом Саду донела је 25. новембра 1918. године Резолуцију о присаједињењу Војводине Краљевини Србији. У исто време широм Војводине успостављени су нови органи власти.

У Бегеј Светом Ђурађу је још пре доласка српске војске у место организован српски народни одбор у који су ушли: свештеник Бранко Петровић као председник одбора, Љубомир Бечејац потпредседник и Васа Тодић учитељ. Остали чланови одбора били су: Миша и Жива Бољац, Мила и Ђока Игњатов, Душан Крецул, Сава Молдован, Чеда Војнов и Ранко Гранић. Одбор је по уласку српске војске у место, преузео власт у општини и тада је за председника општине Бегеј Свети Ђурађ био постављен Милан Гранић. Паралелно са народним одбором образована је и народна гарда састављена од Срба и Немаца. Народна гарда је преузела обавезу очувања мира и безбедности у месту, а њене чланове плаћала је општина.
У месту није било, изузимајући грају и ларму, никаквих нереда по доласку српске војске. Ипак, присаједињење, нерешена територијална питања, као и национални односи утицали су на тензију која је била присутна код становништва. Много немачких породица планирало је да се исели у Америку, али пошто су се уверили да у новој држави неће бити угрожени они сами, као ни њихова имовина, одустали су од исељавања.

У свим српским градовима и селима у Војводини, није долазило до реваншизма, осветољубља, убиства дојучерашњих господара и њихових породица, није било логорисања. Напротив, успостављен је дуго очекивани ред и мир, што је заиста било за понос српском народу.