Бегеј Свети Ђурађ - Историјат

БЕГЕЈ СВЕТИ ЂУРАЂ 1319–1947.

- СВЕТИ ЂУРАЂ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ -

Најстарији сачувани писани историјски извор о месту Свети Ђурађ датира од 27. јуна 1319. године. Реч је о даровној повељи којом је мађарски краљ Карло Роберт Анжујски (1228–1342) поклонио места Свети Ђурађ (Zenthgyurgh), Итебеј (Ithebew), Идварнак (Wduarnok), Харумдску (Harumdersk) и пустару Вида (Wyda) управнику (кастелану) тврђаве Иљед Тамашу Карталију и његовом брату Етелу. Имања су поклоњена „на вечни посед у замену за њихову верну службу”. Краљ је потврдио даровну повељу 23. јануара 1326. године. Породица Картали је била пореклом из места Картал у региону Галгамента у близини Будимпеште. Племићки предикат од Иљеда (иљедски) браћа су добила према поседу Ilyéd и помињу се као „magister Thomas castellanus de Ilyed et Ethele fr. еiusdem de Karthal”. Повеља о даривању Светог Ђурђа и осталих места у постојећим границама преписана је и потврђена од стране угарског краља Карла Роберта Анжујског 23. јануара 1326. године. Како се у повељи из 1319. године наводи, браћа Картали су добила у посед већ постојећа места, међу којима и Свети Ђурађ тако да 1319. годину можемо узети као годину првог помињања места Свети Ђурађ у писаним изворима, али не и као годину настанка места. Нема података када је наше место настало, али с обзиром на то да се Итебеј и Пардањ (Међа) помињу у XIII веку као места у којима се налазе католички манастири, могуће је да је и Свети Ђурађ прве зачетке насеља имао у том периоду.

Село се у средњем веку налазило на обали Старог Бегеја. На археолошком локалитету Велика умка пронађени су налази који сведоче о дугом боравку људи на овом терену – од бронзаног доба, преко халштата до средњег века. Почетком XX века на Великој је испод површине земље пронађено много цигала, један тесани камен, те много костију за које се претпоставља да су из гробница у некадашњој цркви или из гробља око ње. Такође, сељаци су орући пронашли доста остатака фрагмената посуда од керамике светлосмеђе боје. На археолошком локалитету Старо село су сељаци приликом орања пронашли више комада чанкастих бронзаних новчића које је ковао угарски краљ Стефан IV (1133–1165) и један оштећени бронзани крст, што може указивати на XII век као на време настанка села. Не знамо како је село изгледало, колико је било становника и које националности, али на основу археолошких испитивања других сеоских заједница можемо донети неке опште закључке. Просечно село у том периоду имало је од 20 до 40 породица, односно око 100 до 200 становника. У то време село је било раштркано на обали Бегеја и куће су биле удаљене 50 до 100 метара једна од друге. Куће су грађене у виду полуземуница како би се становништво заштититило од јаких ветрова, а услед недостатка камена и дрвета као грађевинског материјала. Кућа се састојала од једне просторије, код богатијих две. Имала је земљану пећ и под је био набијен, сачињен од жутог леса. Део куће или окућнице биле су јаме које су служиле као складишта, посебно за житарице. Није познато ни где је породица Картали живела, али властелински двор им је због добрих саобраћајних веза сигурно био у Светом Ђурђу или Итебеју, по коме су касније носили племићки предикат од Итебеја.

Свети Ђурађ и околна села, које су браћа Картал добила 1319. године, били су на честом удару и покушају присвајања од стране разних феудалних породица које су користиле немире у држави изазване сукобом владара са одметнутим феудалцима. Тако је током 1341. године феудалац Пал Мађар заузео Харумдерск и пустару Вида. Етел Картал је у жалби предочио краљу Карлу Роберту повељу из 1319. године којом су Свети Ђурађ и друга места даровани породици Картали. Пал Мађар се после тога морао повући и краљ је новом дипломом од 10. фебруара 1341. године овај простор вратио „сину Берталана Картала, господару Етелу” на „вечни посед и за верну службу”. У историјским изворима најсадржајније је документован оружани напад на Свети Ђурађ (Scengurg) који је извршен 1342. године из Бечкерека. Наиме, бечкеречки кнез Домокош Вамуш је 21. новембра 1342. године са мањом групом својих присталица из Бечкерека напао Свети Ђурађ у време одржавања вашара и опљачкао га. Разлози за овај напад нису познати. Нападачи су прекинули вашар, срушили и на комаде искидали сеоски крст, који је служио као знак да село плаћа порез (signum tributi videlicet crucem confregissent). Потом су провалили у општинску кућу где се прикупљао порез (in domo ipsius tributi) и покупили сав готов новац (у износу од 3.000 сребрних денара), 500 комада соли и три брода натоварена житарицама, која су била укотвљена у близини села. Затим су опљачкали и поједине куће, „обили сва закључана врата и све ковчеге”, жене и девојке су скинули голе, истукли их, а неке угледне људе су везали и одвели у ропство.

Заробили су и одвели у затвор Бекуша (Ђерђовог сина) и Миклоша (Ласловог сина). Бродове су натоварили жетвом и другим пленом и Бегејом их превезли у Бечкерек. Кнез села Свети Ђурађ Јанош Вертуш поднео је тужбу конгрегацији Торонталске жупаније у име свог господара Етела Картала протестујући против нападача, уз навод да је напад извршен уз знање управника Бечејске тврђаве. Жупанија је одредила комисију која ће о овом догађају спровести истрагу, али како је спор окончан, није нам познато. Овај догађај нам даје најсадржајније податке о животу села у средњем веку и сведочи о интензивном речном саобраћају на Бегеју у XIV веку. Такође, један је од најстаријих извора у којима се помиње место Бечкерек. Породица Картал управљала је Светим Ђурђем од 1319. до 1452. године. Тамаш Картал је у историјским изворима последњи пут забележен у повељи из 1337. године, а његов једини син, наследник Јанош Картал, 1342. године. Етел Картал се последњи пут спомиње у писаним изворима 1350. године и наслеђују га синови Иштван, Ласло и Михаљ. Они и њихови потомци управљаће местима Свети Ђурађ, Итебеј, Харумдерск и пустаром Вида под именом Картал или Картал-Итебејски, у континуитету 133 године. Године 1452. напада их угледна племићка породица Химфи од Ремете (Имре, Ласло, Миклош и Франк) који су у то време били на положају пожупана Кевешке жупаније. Потомци Етела Картала, браћа Алберт, Ђерђ и Пал од Итебеја, поднели су због напада жалбу Чанадској и Тителској жупанији. Оптужили су браћу Химфи да су опљачкала кметове места Свети Ђурађ, Идварнак, Итебеј, Вида и Деск и од њиховог оца Ђерђа од Итебеја насилно одузели новац у вредности од 100 златних форинти и једног коња вредног 40 златних форинти. Државни судија Ласло Палоци је наредио властима жупаније Кеве да обаве истрагу у вези са поднетом жалбом. Тужба државном суду је била безуспешна, вероватно због тешких унутрашњих превирања у које је земља запала, те опасности од турских упада. Ова два напада (1342, 1452) на Свети Ђурађ говоре да је властелинство било имућно за ондашње прилике. После овог напада браћа Химфи су извесно време имала власт над селом.

На територији Баната се у средњем веку помињу 62 локације на којима су постојале католичке цркве. Већина је била под патронатом племства које је помагало њихову изградњу, мешало се у црквене послове и постављало свештенике. Поред католичких, постојале су и православне цркве и манастири (Дмитровица, Бач, Оросламош). Цркве су грађене као мале једнобродне грађевине са најчешће четвртастом основом. Око цркава су се налазиле некрополе сеоског становништва које су у виду потковице опкољавале црквени објекат. У почетку су грађене од набоја, а потом од тврдог материјала, опеке и ломљеног камена (кречњак или пешчар). Многе цркве нису имале торањ. Први помен цркве у Светом Ђурђу датира од 15. априла 1426. године када се у писаним изворима помиње да ректор парохијске цркве Светог Ђорђа (S. Georgii) у Светом Ђурђу (Zentghenigh) по имену Тома Гргур (Thome Gregorii) тражи од презбитера Чанадске дијацезе опроштај због неправилног поступања у тучи која је имала фаталан исход. Наиме, свештеник се умешао у тучу групе пијаних сељака како би их раздвојио, приликом чега је лакше повређен. У сукобу је један од сељака озбиљније повређен и због хладноће и алкохола преминуо је преко ноћи. Ова молба свештеника Томе Грегора нам недвосмислено потврђује да је у XV веку постојала католичка црка у Светом Ђурђу под надлежношћу Чанадске бискупије која је обухватала целу територију Баната. Професор Јован Ердељановић је, вршећи етнолошка истраживања у Банату, посетио 1926. године и Бегеј Свети Ђурађ. Он је забележио да је у Старом селу на Великој умки откопана хумка „одмах испод два ашова, где се нашло много цигаља сличним данашњим, затим један камен и по хумци пуно костију… ту су сахрањене силне кости, јамачно из гробнице у некадашњој цркви Св. Ђурђа и из гробља код ње”. На локалитету Старо село је пронађен и један оштећени бронзани крст. Цркве и некрополе су напуштене почетком XVI века, у време појачаних турских упада и пропасти средњoвековне угарске државе. Такође, локално становништво је користило зидине ових здања као извор грађевинског материјала.

- ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ -

Упади турских војних одреда у Угарску почињу одмах после Ксовске битке (1389), а с временом су се интензивирали. Тако је један османлијски одред 1416. године, под командом босанског бега Икача, опљачкао и спалио многа банатска насеља и одвео људе у ропство. Године 1462. и 1463. Турци поново нападају Торонтал. Оба пута их је одбила хришћанска војска на челу са Петром и Михајлом Соколи. Познат је случај када су турске снаге провалиле у средишње делове Баната 1522. године и одвеле у робље преко 1.500 становника Тамишке жупаније. Војни упади који су се у XVI веку интензивирали и неизвесност која је завладала међу становништвом покренула је све чешће миграције, што је резлултирало напуштањем великог броја сеоских, па чак и градских насеља. У току сукоба са Турцима, мађарско становништво је или изгинуло или се раселило, а на његово место долазе српски досељеници. Страх од Турака није била једина несрећа која је погађала становништво. У Торонталу је 1510–1511. године беснела куга, узимајући некима животе, а друге остављајући у беди. За време владавине султана Сулејмана Величанственог моћна турска војска под командом румелијског беглербега Мехмед-паше Соколовића напала је Угарску. Четвородневна опсада Бечеја почела је 15. септембра 1551. године. После предаје града, девет дана касније, опседнута је и Бечкеречка тврђава. Малобројни браниоци су се после једнодневног отпора и целодневног бомбардовања предали. Тврђава је запаљена. У литератури која обрађује овај период помиње се, без ослањања на писане изворе, да се по предаји Бечкеречке тврђаве српско становништво из Бечкерека и околине под заштитом и вођством Петра Петровићанаселило у Свети Ђурађ. Овим досељавањем повећан је број становника, али се они нису дуго задржали у месту. Када су Турци заузели Темишвар 1552. године, завршила се угарска власт над Банатом и он је постао засебна покрајина са седиштем у Темишвару. Како се Свети Ђурађ налазио на путу за Темишвар, становништво места је често било изложено турским зулумима. На подручју данашње општине Житиште пронађени су ханџари, мамузе, окови и делови наоружања и опреме који су припадали турским војницима.

По турском освајању, Банат је претворен у један ејалет (покрајину) са седиштем у Темишвару. На челу управе био је беглербег који је имао војну и цивилну власт. Ејалет се даље делио на више санџака, они на срезове, односно нахије. Свети Ђурађ је припадао Бечкеречком санџаку у којем је везир Мехмед-паша Соколовић подигао вакуфе. Срби су чинили већину сеоског становништва, док су у градовима углавном живели Турци. После пада под османску власт, хришћанска црква је толерисана, али је било забрањено подизање нових цркава, већ су се само старе могле обнављати. Било је забрањено јавно богослужење, процесије, звоњење. Свештеници су вернике позивали у цркву тако што су ударали дрвеним чекићем о даску. Познато је да су се Срби насељавали у опустошена села средњег Баната, у којима је до доласка Турака већинско становништво било католичко. Стога су ситуацију да су пред турским законом сви хришћани једнаки користили како би тражили да напуштене католичке цркве буду обновљене као православне јер им је било забрањено да подижу нове), што су им Турци углавном и дозвољавали. Разумејући ове околности, могуће је поставити тезу да је католичка црква на Старом селу у периоду турске власти у Банату претворена у православну цркву. Наиме, на Старом селу се с временом његово првобитно католичко становништво раселило, а на његово место су се доселили Срби који у том периоду чине и највећи проценат становништва на територији данашњег Баната. Да су Срби живели у Старом селу и да су практиковали своју веру, видимо из три пописа становништва из доба турске владавине у којима се помињу православни свештеници: поп Дамјан 1567, поп Лазар 1579, поп Ђурица 1660. Верски живот код Срба није био могућ без богомоља, ма и у најпростијем облику. Међутим, становници који су се доселили у село затекли су напуштену католичку цркву, зидану од чврстог материјала, посвећену Светом Ђорђу, свецу поштованом међу свим хришћанима. Међу сеоским становништвом је поштован као заштитник земљорадње и често су му цркве у пољопривредним областима биле посвећиване. Није немогуће помислити да су напуштену католичку богомољу досељени српски становници претворили у православну и наставили да у њој врше верске обреде све до пресељења на Вашариште. Уколико су у цркви затекли осликан лик свеца или се нека слика сматрала чудотворном, то је био разлог више да православно становништво не промени црквеног патрона.

Под османском влашћу, села су била мала, обично са десет до тридесет породица и једним свештеником. Куће су биле раштркане. Становало се у земуницама или ниским кућама плетарама, а главно занимање становништва било је сточарство. На пашњацима, којих је било много, могла су се видети стада и стада оваца, говеда и коња. Земљорадња је била слабо развијена и сејало се онолико колико је било потребно домаћинству за живот. На челу села се налазио кнез који је са помоћницима прикупљао порез. Први познати писани извори о животу становника Светог Ђурђа на Старом селу датирају из 1567. и 1579. године. Реч је о попису вакуфа Мехмед-паше Соколовића. Године 1567. у Светом Ђурђу је на Старом селу живело 28 породица, а 10 породица је плаћало џизију (главарина, харач који је једном годишње плаћало немуслиманско становништво ради ослобађања од обављања војничких обавеза). Други помен српског становништва Светог Ђурђа на Старом селу у доба турске владавине био је у попису места и становника Баната која су дала прилоге обновљеној Пећкој патријаршији 1660. и 1666. године. Тада је цело село на „благослов” приложило 1.300 аспри у новцу за помоћ Патријаршији. Аустријски рат против Турске вођен у периоду 1716–1718. година завршио се миром у Пожаревцу по коме је цела територија данашње Војводине припала Аустрији. Дуге године турске управе и зулума учиниле су да Свети Ђурађ под именом St. Czurcz на Мерсијевој карти из 1723. године по први пут у својој историји буде забележен као ненасељено место – пустара.

Свети Ђурађ се почетком XVIII века више не налази на Старом селу већ три-четири километара јужно, на месту које је касније добило име Вашариште – близу данашњег гробља. Разлог преласка становништва на нову локацију лежи у томе што је терен на обали Старог Бегеја био врло подводан, река је често плавила насеље и усеве. Убрзо након што је дошло до пресељена на нову локацију, село је опустело и простор пустаре St. Czurcz дат је 1723. године у закуп једном удружењу за трговину стоком из Беча. Свети Ђурађ није дуго остао ненасељен. Гроф Мерси је 1724. године населио село на Вашаришту досељеницима српске и румунске народности. По попису Бечкеречког округа за период 1736–1739. године, насеље Sent Jurath је имало 27 пореских обвезника и две празне куће без житеља. Из пописа сазнајемо да је пет становника преминуло од куге која је наступила током војних припрема за Аустријско-турски рат (1738–1742) када су је почетком јануара 1738. године војници донели из Трансилваније и преко Темишвара пренели по целом Банату. Куга је за две године однела велики број живота. По попису из 1740. године село има 18 домаћинстава. На челу села налази се кнез Мијат Мишакић. Године 1751–1752. доселило се у село око 1000 Срба граничара из Поморишја, Потисја и Бечкерека. Место је 1753. године означено као српско насеље. Већи број ових насељеника се с временом иселио из места, углавном у околину Велике Кикинде где је формиран Великокикиндски привилеговани дистрикт (1774–1776). Део ових породица је до данас изумро, а део и данас живи у месту. Занимљиво је да су неке породице дуго носиле надимке који су указивали на подручје из којег су се доселили средином XVIII века у Свети Ђурађ, као што су: Бечејски, Тешин-Бачвански, Туцић-Ђурђеви.

Село је 1758. године имало 45 домова и његови становници су на Вашаришту саградили прву нама познату православну цркву од ћерпича, посвећену Обновљењу храма Светог великомученика Георгија – Ђурђицу, у којој су служила два свештеника. Пошто није постојала школска зграда, настава је одржавана у цркви још од 1758. године, а можда и раније. Сахрањивање се одвијало на плацу на коме се и данас налази православно гробље. Становници села су живели у земуницама саграђенима око старе цркве. Крајем XVIII века цар Јосиф II је забранио да се куће покривају сламом и трском због честих пожара, него искључиво шиндром и црепом. Хлеб се правио од свих врста жита (просо, раж, псеница, јечам, овас), а домаћице су обично правиле тесто за хлеб пола од пшеничног брашна, пола од ражи и јечма. Жито се млело у воденицама, сувачама или ветрењачама. Од поврћа су се у исхрани највише употребљавали купус и пасуљ, а садили су се још и грашак, боранија, зеље, блитва, бундева, тиква, цвекла, мрква… Свакодневни живот становника Светог Ђурђа пролазио је у напорном раду како би се прехранили многобројни чланови породице. Живот је био тежак, природа неспутана и непредвидива. О томе ислустративно говори документ Торонталске жупаније из 1787. године којим је новчано награђен становник Светог Ђурђа Трифун Крецул због убиства три вука. Ипак, налазило се времена и воље за коло, песму, звуке гусала. Побожност и неговање црквених обичаја били су саставни део живота. Када је почела припрема за припајање Баната Угарској, део становништва се иселио у Великокикиндски привилеговани дистрикт пошто су Срби сматрали да ће се лакше одбранити уколико се населе на једној територији. На место одсељених породица дошло је румунско становништво из околине Арада. И данас у месту има презимена која говоре о румунском пореклу, као што су Бокшан, Ердељан, Крецул, Молдован и друга. Посебно је била бројна породица Кришан, али је њен последњи члан у селу преминуо још 1831. године. С временом су се ови румунски досељеници асимиловали с преосталим Србима, чему је посебно погодовала чињеница да су у то време били у црквеној унији.

У време првог премера државне територије, извршеног у периоду између 1769. и 1772. године, Свети Ђурађ се већ налазио на месту данашњег насеља, уз корито Бегејског канала. Насеље је настало стихијски и чиниле су га појединачне групе кућа грађених без икаквог реда. Површину насеља пресецала је мрежа пољских путева, али ниједан од њих није иницирао окупљање или ушоравање кућа. Судећи према карти, Бегеj у то време још није био широк канал јер су код Светог Ђурђа преко њега прелазила три пољска пута на коjима нису били означени мостови. Паралелно са настанком овог неплански грађеног насеља на данашњој локацији, село на Вашаришту је још једно време наставило да егзистира. Како се у старој цркви на Вашаришту, упркос њеној стрости и трошности, богослужило до 1827. године, последњи становници су се сигурно до тада већ преселили на данашњу локацију. Томе је допринела и планска колонизација становника немачке националности у првим годинама XIX века, после чега је извршена реконструкција насеља по принципима планске градње на данашњој локацији.

Крајем XVIII века, у периоду од 1781. до 1783. године, да би попунио осиромашену државну благајну у ратовима против Турске, бечки двор је дозволио продају 164 банатска села, која су до тад била камерална добра самог цара. Једно од продатих добара 1781. године био је Свети Ђурађ, и њега је купио Исак Киш. Он је био пореклом Јермен и низ година се заједно са братом бавио трговином стоком на велико, снабдевајући средином XVIII века и аустријску војску. На лицитацији 1781. године Исак Киш је купио Бегеј Свети Ђурађ, Итебеј, Велики Торак, Елемир, Арадац и пустаре Сентмихаљ, Кендерес, Мали Торак, Нови Вид, Мартиницу, Деспотовац. Свети Ђурађ је купљен за 66.788,53 форинти. Тако је Исак Киш уз браћу Нако постао највећи велепоседник у Банату. У периоду од 1781. до 1889. године елемирско-итебејско властелинство породице Киш досегло је велики успон као једно од највећих и најузорнијих имања у Банату све до урушавања богатства и угледа породице због прекомерно раскошног начина живота који је искључивао бригу о овом имању.

Породица Киш је поседовала Свети Ђурађ (Бегеј Свети Ђурађ) 108 година и за то време је у многим областима унапредила село. Међутим, Урбар који је Исак II Киш склопио са кметовима изазивао је незадовољство које је кулминирало 1782. године побуном. Кметови у Бегеј Светом Ђурђу, Итебеју, Великом Торку, Малом Торку и властелинству Елемир одбили су да измире своје обавезе према властелину за 1782. годину и да признају Исака Киша за властелина. Центар побуне, према архивским документима, био је Итебеј у коме је свештеник Никола Бертишић охрабривао своје парохијане да, и поред снажних притисака, не одустану од оправданих захтева. Не могавши да својим снагама скрши побуну кметова, Исак II Киш се обратио цару са молбом да се побуна војним средствима угуши и казне коловође. Цар Јосиф II је лично наредио 19. августа 1782. године да се формира комисија за испитивање разлога буне против властелина. Торонталска жупанија и војне власти су на основу претходне царске наредбе одобриле 23. августа 1782. године војну помоћ за смиривање буне против Исака II Киша.80 У циљу гушења побуне донета је одлука 7. септембра 1782. године да се доведе чета витембершке војске. Суочени са снажном реакцијом државе, већина кметова се одрекла оправданих захтева, а они тврдоглавији кажњени су затвором или батинањем. Колико је после гушења побуне ситуација била заоштрена говори то да су становници Светог Ђурђа морали у пролеће 1783. године да дају писану изјаву да су задовољни Урбаром и да немају ништа против властелина. Без обзира на званичне изјаве, међу становницима многих насеља сазрева жеља да се иселе у преостале територије, тј. оне које још нису биле под угарским феудалним системом. Недуго после гашења побуне многе српске породице из Светог Ђурђа су се, у својству граничара, населиле у села у околини Панчева и то: Долово, Опово, Гај, Сакуле, Баранду, Ватин, Идвор, Фаркаждин, Црепају, Ченту. У Баранду се населило 213 српских породица из Светог Ђурђа, те се један део села звао „Сенђурски”. Овим исељавањем остало је у селу само 600–700 људи. Већ 1791. године доселило се више српских породица у место, а други велики талас колонизације десиће 1800. године досељавањем становништва немачке националности.

- МЕСТО У XIX ВЕКУ -

Године 1800. у Свети Ђурађ се доселило становништво немачке националности из Нирнберга, Штајерске, Аустрије, као и из неких немачких места Пештанске жупаније.

Бегеј Свети Ђурађ jе у XIX веку био у саставу Торонталске жупаније са седиштем у Великом Бечкереку (Зрењанин) а село је било политичка општина под управом општинског поглаварства. Политичка општина је имала следеће службенике: кнеза (судију), поткнеза, четири ешкута (заклетника), благајника, бележника, лекара и бабицу. Развојем општине уведене су још неке службе, попут места подбележника, књиговође, општинског извршитеља, сиротињског оца. Село је уређено по Котмановом плану после досељавања Немаца. Основа села је имала облик правоугаоника, издуженог уз корито реке. У том правцу су трасиране четири дугачке праве улице, које је попречно, под правим углом, секло пет краћих улица. На југоисточном делу села изграђене су властелинске зграде и парк. Недуго затим, 1881. године, извршен је премер државног земљишта из кога се види да је село добило мало проширење градњом два реда кућа, једног на северозападној периферији уз Бегеј и другог на југоисточној периферији, где ће се недуго потом формирати наспраман ред кућа. ромене назив Свети Ђурађ све до друге половине XIX века.
После Аустро-угарске нагодбе 1868. године дошло је до нове територијалне реорганизације срезова у Торонталској жупанији.
Место је 1861. године постало седиште среза и у њему је била смештена среска управа са начелником и припадајућим службама која је водила живу коресподенцију са Жупанијом и местима под његовом надлежношћу. Због тога је одлучено да се називу места Свети Ђурађ дода реч Бегеј, по реци која протиче поред села, како би се назив места разликовао од истог у данашњој Румунији. Немамо податак када је место тачно променило назив у Бегеј Свети Ђурађ.

На иницијативу општинског бележника Липота Шилера основана је у месту 1884. године Општинска штедионица, захваљујући којој је место доживело препород. Захваљујући овом извору прихода општина је смањењивала општинске прирезе, повећавала плате општинских чиновника и побољшавала здравствену заштиту мештана. Велики успеси штедионице били су куповина земље у хатару Банатског Двора (Идварнок) 1885. године у величини од 507 јутара и у хатару Јанковог Моста (Јанкаид) 1908. године. Свакако најзначајнији и највећи успех општинске штедионице била је куповина преостале властелинске земље породице Киш. Наиме, по жељи властелина Миклоша III и Елемира Киша, последњих чланова породице који су живели у месту, и уз залагање великог жупана Торонталске жупаније Јосифа Хертелендија, општина је 1889. година откупила 2.600 јутара властелинске земље која је лежала у хатару села, као и све зграде и парк по цени од 560.000 форинти. Купљена земља је испарцелисана и распродата појединцима из места, док је општина за себе задржала око 300 јутара пашњака, нешто ораница, парк и све бивше властелинске зграде.

Од највећег значаја за модернизацију места био је развој саобраћајница. Поштански пут, изграђен 1830. године пролазио је од Великог Бечкерека преко Св.Ђурађа-Пардања до Темишвара. Други вид транспорта био је пловни саобраћај реком Бегеј. Највећи значај за развој села и напредак његових становника имао је железнички саобраћај, односно пруга уског колосека изграђена 1880. која је пролазила кроз место. Тада је изграђен и велики железнички мост преко Бегеја.

У XIX веку на данашњој локацији иместа изграђене су нова православна црква и католичка црква. Померањем становништва на данашњу локацију места, северније према Бегејском каналу, стара црква на Вашаришту је остала на крају села. Како је притом због неквалитетног материјала којим је зидана била дотрајала, одлучено је да се приступи изградњи нове цркве. Темељи данашње цркве постављени су 1810. године, да би црква, услед недостатка материјалних средстава, била завршена тек 1839. године. Захваљујући помоћи породице Киш Немци су већ 1836. године саградили цркву, која је најпре била филијала римокатоличке цркве у Катарини. Црква је уздигнута у ранг жупе 1862. године и финансијски је помагана од стране породице Киш.

Племићки парк породице Киш од Итебеја у Светом Ђурђу је због своје лепоте у XIX веку називан „најлепшим приватним парком Јужне Угарске”, а крајем XIX и почетком XX века најлепшим општинским парком, и по њему је место било препознатљиво у Банату и шире. Парк је пројектовао између 1817. и 1819. године угледни немачки пејзажни архитекта Кристијан Хајнрих Небиен на захтев велепоседника Антала Киша на југозападној периферији насеља, поред властелинске куће, на простору од девет катастарских јутара. У парк се улазило кроз лепо украшену главну капију и цео простор је био ограђен. Племићки парк је био затвореног типа и намењен за свакодневно опуштање и уживање чланова породице Киш од Итебеја. Дуж главних стаза у парку било је распоређено девет неокласичних статуа женских античких ликова исклесаних од белог камена у природној величини на постољу. Поред статуа су се налазиле клупе на којима би се шетачи могли одморити и уживати у лепоти која их је окруживала. Статуе су биле инспирисане археолошким открићима у Помпеји и Херкулануму и уопште грчком и римском уметношћу. Четири скулптуре у парку у Светом Ђурђу представљале су четири годишња доба. Осталих пет скулптура представљало је неке од грчких муза, којих укупно има девет. У средишњем делу парка на вештачком узвишењу познатом под именом Домбачка сазидана је 1867. године кула саграђена од камена и цигле висока око четири метра позната под именом „Орлова кула“.

Зачетак школства можемо пратити од средине XVIII века када се село налазило на Вашаришту. Школа се први пут посредно помиње у попису цркава Темишварске епархије из 1758. године, када се наводи да су свештеници Јован Христифоровић и Теодор Стефановић као издатак за школу плаћали две форинте. Пошто се не помиње име учитеља, можемо закључити да је децу основама писмености, рачуна и веронауке подучавао један од два постојећа свештеника у цркви. У попису из 1778. године забележено је да је у Светом Ђурђу било 36 за школу дорасле деце, коју је подучавао учитељ Антоније Ранисављевић. Према попису, постојала је једна школска зграда, али „не зна се од чега је саграђена школа”, иако је вероватније да је настава одржавана у оквиру парохијског дома или приватне куће која је закупљена за школске потребе. Део становништва је у овом периоду већ прешао на данашњу локацију, део је још живео на Вашаришту код старе цркве, тако да се не може са сигурношћу рећи где се тачно одржавала настава. Најстарији познати архивски документ о школи у месту потиче из 1783. године. У њему се, поред издатака становништва Бегеј Светог Ђурђа за различите државне и црквене порезе, помиње и издатак за одржавање школе. Други писани помен школе из овог периода јесте запис на старом триоду који је 22. марта 1795. године забележио Јаков Субић, „учитељ ст. ђурђскија јуности”. Крајем XVIII века, када се Јакоб Субић поносно потписује као учитељ светођурске младости, село почиње убрзано свој пут развоја. Већина становништва је прешла на данашњу локацију и полако се навикавала на нови статус кметова на племићком поседу породице Киш. У периоду када је село „ушорено” на данашњој локацији, по први пут се помиње потреба за зидањем школске зграде за 1825. годину, под ставком 4, налази се издатак од 543 форинте и 19 новчића „за подизање нове школе”. Од тог новца подигнута је прва школска зграда од набоја на месту где се касније налазио парохијски дом поред цркве. У овој згради се изводила настава све до 1869. године, кад је заслугом предузимљивог пароха Василија Бошковића изграђена нова школска зграда, исто од набоја, док је стара зграда школе претворена у парохијски дом (1878–1879). Нова школска зграда је имала две просторије, од којих је једна коришћена као учионица, а друга као стан за учитеља. Како су ове две учионице биле претесне за сву школску децу, женској школи је 1897. године политичка општина уступила једну велику просторију у властелинском дворцу, а друга учионица у школи је поново дата учитељу за стан. Римокатоличка вероисповедна немачка школа Школа је основана 1816. године и налазила се у згради лево од римокатоличке цркве. Зграда је подигнута захваљујући добровољним новчаним прилозима и добровољним радом Немаца. Годину дана касније, 1887. године, школа је претворена у комуналну, општинску школу.

Зграда нове комуналне школе изграђена је а 1896. године и њу су похађала искључиво немачка деца пошто је српско становништво страховало да би слањем деце у школу у којој се нису учили елементи националне културе (српска историја, књижевност) кренули путем однарођавања. Настава у овој згради се одржавала у континуитету све до 1986. године, када је изграђена савремена школска зграда.

- БЕГЕЈ СВЕТИ ЂУРАЂ У XX ВЕКУ -

Почетком XX века место је припадало Торонталској жупанији, Великобечкеречком срезу, у чијем се средишту – Великом Бечкереку налазио срески суд, срески физикат, краљевско пореско звање и судбени сто. У Великом Бечкереку је било и школско надзорништво, финансијска управа и војни одсек. У Бегеј Светом Ђурђу су почетком XX века постојали пошта, телеграф, телефон. Почетком века ископана су два артешка бунара дубине 112 метара и тиме је место добило чисту воду за пиће и умањена је могућност заразе. Лепом општинском парку придодат је срески врт са воћкама, изграђен 1908. године на простору од четири јутра, одакле су се продавале саднице широм Баната.

Велика народна скупштина у Новом Саду донела је 25. новембра 1918. године Одлуку о прикључењу Војводине Краљевини Србији. Скупштина је као свој извршни орган именовала Народну управу. У исто време, широм Војводине успостављени су нови органи власти. У Бегеј Светом Ђурђу је још пре доласка српске војске у место организован српски народни одбор. Паралелно са српским народним одбором образована је и народна гарда састављена од Срба и Немаца. Она је преузела обавезу очувања мира и безбедности у месту. У Краљевини СХС (Краљевини Југославији) општина Бегеј Свети Ђурађ је у свом поседу поред земље имала: зграду општине, жандармерије, школе и бивше властелинске зграде које су претворене у станове за чиновнике, пошту и забавиште. Општина је поседовала бикару, локал у парку, гостионицу на Великом сокаку, расадник и парк. У међуратном периоду председници општине били су: Милан Гранић, Ранко Гранић, Милорад Бечејац, Васа Бокшан, Војин Радованчев, Владимир Гранић, Чеда Игњатов. При општини налазила се општинска полиција задужена за чување реда у селу. Жандармеријска станица налазила се у месту још од друге половине XIX века, а задатак жандара је био да решавају тежа кривична дела попут убистава, те да контролишу политички сумњива лица. Општина је дала у закуп зграду у свом власништву жандармерији града, с тим да се обавезала да ће одржавати зграду. Електрификацију Бегеј Светог Ђурђа извршило је предузеће Шнајдер Јосиф електрична централа, основано 1. јануара 1935. године. Исте године изграђена је електрична централа и електрична мрежа у селу.

Дана 21. августа 1931. године велики пожар је захватио Бегеј Свети Ђурађ. Пожар је изазвао воз који је ишао из Великог Бечкерека преко Бегеј Светог Ђурђа за Кларију (Радојево) када је услед јаког ветра варница из парног воза пала у камару плеве и сламе на једној оближњој кући, и одатле се пожар, ношен јаким ветром, проширио великом брзином на село. Материјална штета је процењена на 1.684.787 динара. Пострадало је 47 домова, од тога је 14 кућа до темеља уништено. У периоду између два светска рата у Бегеј Светом Ђурђу је деловао велики број привредних, културних, спортских и других удружења и друштава, као што су: Прва српска земљорадничка задруга, Друга српска земљорадничка задруга, Земљорадничка кредитна задруга, Ратарска задруга, Репарска задруга, Задруга за искоришћавање свиња, Земљорадничка кредитна и господарска задруга Сељачка испомоћ, Занатлијско удружење (Корпорација), Општинска штедионица, Швапско-немачки културни савез – Културбунд, Југословенски касино, Ратарска читаоница, Аматерско позориште, Српско православно певачко друштво, Немачко певачко друштво, Добровољно ватрогасно друштво, Црвени крст, Ловачко друштво, Бициклистичко удружење у Бегеј Светом Ђурђу, Соколско друштво, Фудбалски клуб Бегеј, Млади аероклуб и друге.

Нападом немачке оружане силе на Пољску 1. септембра 1939. године означен је почетак новог светског рата, који је по својој бруталности и жртвама био незабележен у историји човечанства. Вест о почетку рата и бомбардовању Београда становници села нису морали да чују преко радио-пријемника зато што су их зором 6. априла 1941. године пробудили немачки авиони који су из Румуније летели у правцу Београда. Кратки Априлски рат, сем пораза и срамоте, однео је и колоне заробљеника у немачке логоре. Банат је био окупиран од стране елитних немачких јединица какве су биле СС дивизија Дас Рајх и моторизовани пукови Грос Дојчланд и Херман Геринг. Немачка војска је 12. априла 1941. године ушла у Бегеј Свети Ђурађ пошто се чета југословенске војске, која је била стационирана у згради школе, при гласу о наступању немачких трупа из правца Јаше Томић, разбежала. Како је војска минирала оба моста, дрвени и железни на Бегеју, угледни Срби и Немци су се договорили да их разминирају, да би сачували ове значајне привредне артерије, а Срби избегли освету. Прве немачке моторизоване трупе ушле су у село 21. априла 1941. и остале у њему све до јула исте године. По причи старијих мештана, били су то војници из Аустрије. Немачка команда у месту тражила је да се за Божић 1942. године стрељају најугледнији становници. Разлог овоме лежао је у партизанском покрету који се јавио у околним местима, као и све чешћим диверзантским активностима. Због тога је постојала намера да се предупреде ови догађаји и у Бегеј Светом Ђурђу и застраши становништво, пошто је због географског положаја место имало важан саобраћајни значај за војску. Захваљујући угледним немачким домаћинима, који су протестовали због овакве намере појединаца, претња није остварена, али је остала да виси у ваздуху, у случају непослушности, над српским становништвом места. Од припадника немачке народносне групе који су били неспособни за војску, од 20 до 60 година, формирана је полувојничка организација Немачког људства (Deutsche Mannschaft) која је у сваком месту настањеном Немцима имала своју организацију. Њен задатак је био очување реда и мира, али и прогањање и хапшење чланова отпора у банатским местима. У периоду 1941–1944. године више становника Бегеј Светог Ђурђа је било у општинском затвору, затвору и логору у Петровграду под оптужбама за ширење лажних вести, слушање забрањених радио-станца, читање забрањених књига, комунистичку агитацију или због свог статуса становника од угледа у селу. Неки становници су хапшени као таоци или вођени на принудни рад.

После ослобођења Итебеја и Торка, представници Црвене армије затражили су од општинске војне и цивилне власти у Бегеј Светом Ђурђу да мирно преда власт. Немци се са тим нису сложили. Када су се два руска преговарача (поручник и водник) камионом на коме је била истакнута бела застава довезли до уласка у село, на њих је отворена ватра. Најекстремнији Немци који се нису повукли из села, те су, не желевши да се без борбе помире са поразом, сачекали у заседи руске официре и пуцали на њих. Поручник је смртно погођен, а тешко рањеног водника убио је добошар Лај Пашти. У исто време у близини се догодио још један злочин. Немачки војници су из непознатих разлога упали у кућу словачке породице Лиха и убили Јакоба Лиху, ученика железничке радионице, а његову мајку и брата тешко ранили. Руске трупе улазе у село 2. октобра 1944. године око 20 часова и ослобађају га, а сутрадан, 3. октобра, долазе партизани. Трагично настрадали руски војници сахрањени су на православном гробљу у месту, после су им остаци пренети у СССР. Одмах по ослобођењу села, формиран је партизански одред у који су ушли житељи рођени од 1914. до 1927. године.

У Бегеј Светом Ђурђу је по ослобођењу села, почетком октобра 1944. године, формиран Месни народноослободилачки одбор Бегеј Свети Ђурађ, који је постојао до краја октобра 1946. године. У месту је 1945. године основана Управа народних пољопривредних добара (УНПД), на основу одлуке АВНОЈ-а, са циљем да врши надзор над конфискованом имовином и земљом немачког становништва из места, које је логорисано у логор у Бегеј Светом Ђурђу и околним местима.

- СЕЛО У ФЕДЕРАТИВНОЈ НАРОДНОЈ РЕПУБЛИЦИ ЈУГОСЛАВИЈИ -

Привремена народна скупштина Демократске Федеративне Југославије је 23. августа 1945. године донела Закон о аграрној реформи и колонизацији. У члану 1. овог закона прокламовано је начело: „У циљу додељивања земље земљорадницима који немају земље или је имају недовољно, извршиће се на целој територији Федеративне Народне Републике Југославије аграрна реформа и колонизација, остварујући начело: Земља припада онима који је обрађују”. Закон је регулисао правну основу читавог низа питања, као што су: експропријација, земљишни фонд аграрне реформе и колонизације, додељивање земље и органи за спровођење аграрне реформе и колонизације. Аграрна реформа и колонизација су се спроводиле у три фазе: попис и одузимање земље која потпада под аграрну реформу; подела земље аграрним интересентима; премер и укњижба земље на нове власнике. Законом је прописан аграрни максимум који се углавном кретао од 20 до 35 хектара обрадиве земље по једном земљораднику, тако да је одузимано све преко тога. Земља је без накнаде експроприсана од акционарских друштава, банака, предузећа, цркава и манастира, богатијих сељака, али и средњих и ситних власника земље који је из неког разлога нису обрађивали. Земљишни фонд аграрне реформе и колонизације значајно је увећан од лица немачке националности у Бачкој, Банату, Барањи и Срему којима је конфискован на основу Закона о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица. У Бегеј Светом Ђурђу образован је 1945. године Месни одбор за аграрну реформу и колонизацију. Одузета је имовина од 668 домаћинстава. Такође, експроприсана је и земља верских заједница и то 85% од укупне површине њихових поседа. Укупна површина експроприсаног земљишта у Бегеј Светом Ђурђу износила је 3.242 катастарска јутра. Од тога је за спољну колонизацију одвојено 2.691 катастарско јутро, резерве за спољну колонизацију износиле су 63 катастарска јутра, а месном народном одбору и аграрним интересентима из места остало је 488 катастарских јутара.

Колонизација становништва из Босне у Бегеј Свети Ђурађ почела је крајем 1945, а завршена је 1946. године. У местима из којих је вршена колонизација формиране су среске комисије које су упознавале становништво са циљевима и погодностима колонизације. Решења за колонизацију могла су добити следећа лица: борци, инвалиди рата, инвалиди рата од 1912. године, инвалиди рата 1912–1918. и 1945. године, породице или сирочад погинулог борца или породица жртве фашистичког терора, официри Југословенске армије, народни хероји или породице народних хероја. Досељавање колониста у Бегеј Свети Ђурађ одвијало се у два транспорта и било је веома напорно по досељенике због оштећених друмских и железничких веза са Банатом. Колонисти досељени у место били су из села северозападне Босне – Босанске Крајине. У Бегеј Свети Ђурађ досељено је 270–278 породица са 1.600–1.700 лица пореклом из двадесет и једног босанског среза. Највише колонста досељено је из среза Лушци Паланка и то 255 домаћинстава са 1.416 чланова, дакле 85% од укупно досељеног становништва. Свако колонизовано домаћинство је поред куће добило од 8 до 12 катастарских јутара земље. Из својих магацина Управа народних пољопривредних добара делила је колонистима неопходно покућство и гардеробу. Због несналажења у новој средини, 15 породица са 231 чланом вратило се у завичај. Они који су остали постепено су се адаптирали и наставили живот у равници. Колонисти су земљу коју су добили унели, ради колективне обраде земље, у сељачку радну задругу Грмеч која је формирана 10. априла 1946. године.

Главни извршни одбор Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине на својој редовној седници од 1. априла 1947. године, а на основу овлашћења добијеног на IV редовном заседању народне скупштине АП Војводине, донео решење о измени назива 62 места и засеока на територији АП Војводине.301 Овим решењем промењени су називи места и засеока због тога што носе називе по именима ратних противнародних властодржаца, спахија, издајника, или због тога што носе стране називе из доба владавине бивше Аустроугарске монархије, или што нису у складу с нашим народним језиком. Решењем је у исто време укинут дотадашњи назив места Бегеј Свети Ђурађ и уписан нови назив Житиште, по пољима засејаним житом у околини села. Одлука о промени назива није донета у складу са мишљењем његових становника, нити староседелаца, нити колониста који су се већ доселили у село. Исти случај је био са новим именом Житиште које је село понело, осмишљеном као и имена осталих 61 места и засеока у уском кругу моћника на партијском састанку. Стари назив села Свети Ђурађ, Бегеј Свети Ђурађ, употребљиван 628 година, потиснут је у заборав. Кроз ново име – Житиште село је наставило да се развија, расте и постоји, сведочећи о неуништивом духу његових становника.

ПОВРАТАК НА ПОЧЕТНУ СТРАНУ