Прим. др Тоша Пиперски
Др Тоша Пиперски је рођен у Бегеј Светом Ђурђу и ту је провео првих неколико година живота. Породица се потом сели у Српски Итебеј, где је отпочео школовање, а наставља га и завршава у родном селу. После завршетка гимназије у Петровграду, где је прихватио тада међу омладином популарну комунистичку идеју, уписује студије машинства у Загребу (1938. или 1939), а затим се након одслушане прве године студија пребацује на Технички факултет у Београду. Почетак Другог светског рата затекао га је у Београду, где је учествовао у демонстрацијама 27. марта 1941. против протокола о сарадњи који је потписала влада Цветковић–Мачек са Тројним пактом.
У бурним временима која су уследила одлучио је да се врати у Бегеј Свети Ђурађ где ће га и затећи почетак рата с Немачком 6. априла 1941. године. Прикључује се илегалном партизанском покрету и у наредним годинама постаје један од главних челника Народноослободилачког покрета за Бегеј Свети Ђурађ и околна места. Пред сам крај рата, 1944. године, добио је дојаву да најзагриженији нацисти из села, који су већ добили налог да напусте своје домове и крену са војском за Немачку, спремају његову ликвидацију. Не говорећи никоме о томе, у тајности током ноћи напушта село и врбацима поред Бегеја стиже код пријатеља и родбине у Српски Итебеј који су му пружили склониште. Међутим, скривање није дуго потрајало. У ноћи између 30. септембра и 1. октобра припадници партизанског одреда су ослободили Српски Итебеј, док је Бегеј Свети Ђурађ ослобођен дан касније – 2. октобра 1944. од стране Црвене армије. Сутрадан су партизанске јединице ушле у село, међу њима је био и Тоша Пиперски.
Одмах је преузео све полуге руковођења Месним народноослободилачким одбором Бегеј Свети Ђурађ и учествује у раду на формирању партизанског одреда у који су ушли житељи места рођени од 1914. до 1927. године. Оженио се учитељицом и послератном управницом основне школе у месту Даринком Николић родом из Новог Сада. Међутим, 1947. године напушта политику због неслагања са тадашњом званичном политиком, пре свега око протеривања Немаца који нису учествовали у ратним дејствима на страни окупатора, издвајања Барање из састава Војводине, богаћења нових комунистичких функционера који су тиме издали идеале класне и социјалне једнакости итд. Приватно, како је сам тврдио, главни разлог за напуштање политике и узрок жеље да се бави медицином био је ужас страдања људи током рата, а пресудан несрећни догађај у коме је због непажљивог руковања оружјем погинула једна девојка. Наиме, неколико младића је на једном састанку који је сазвао Тоша Пиперски у приватној кући у селу необазриво баратало пушкама и пиштољима који су били скривени, а по ослобођењу извађени из бунара и Бегеја, већ прилично оштећени рђом. На изричит захтев Тоше Пиперког да оставе оружје, један од младића је спустио пиштољ на сто, али он је случајно опалио и усмртио ћерку домаћина. Овај трагични догађај је изузетно тешко поднео и он је предодредио читав његов будући живот.
Медицину уписује крајем четрдесетих, почетком педесетих година, дипомира 1957. године и већ 1958. године почиње да ради као лекар у свом месту. Тадашња зграда здравствене станице налазила се у центру места, на месту где је садашња зграда поште. У току његовог рада изграђена је нова зграда здравствене станице на месту где се некада налазила ординација још једног нашег великана лекарске професије и хуманости – др Јакоба Пуца. Доктор Тоша Пиперски је постао први директор новоизграђене здравствене станице1964. године и на месту директора остаће и када иста прерасте у дом здравља, све до пензионисања 1982. године. Великим трудом и залагањем успео је да опреми нови објекат потребним инструментима, лековима и медицинским особљем, тако да је ова здравствена установа могла да задовољи све захтеве савремене медицине. Оно по чему је др Тоша Пиперски постао омиљен и стекао велико поштовање својих сународника био је његов однос према пацијентима. Лечио је пацијенте из Житишта, Банатског Двора, Равног Тополовца, Бегејаца (Торка), а добрим делом и Српског и Новог Итебеја, без обзира на то да ли су долазили у радно време у здравствену установу или усред ноћи и будили доктора и његову породицу. Забележено је да је често радио 18 до 20 часова дневно. Пацијенти су знали да могу у било које доба дана и ноћи да покуцају на докторова врата и нико није изашао без доброг лекарског савета или указане помоћи. У кућне посете је најчешће ишао бициклом, а понекад и пешке – када би нападало пуно снега.
Није се одвајао од своје лекарске торбе у којој су се налазили основни лекови и инјекције, а носио ју је преко рамена по чему је био препознатљив. Дешавало се да током кућних посета затекне старе и болесне људе који су непокретни лежали у својим хладним собама, остављени и заборављени. У таквим ситуацијама доктор би заложио њихову сељачку пећ, прегледао их, затим послао комшије његовој кући да донесу кувану топлу храну или купе храну и лекове. Овакав самопрегоран рад оставио је последице на његово здравље. Разболео се од дијабетеса који није систематски лечио, јер није стизао. На првом месту су му били његови пацијенти. Као последицу дијабетеса добио је гангрену, након чега му је ампутирана десна нога испод стопала, па је због тога носио протезу. Пошто више није могао да стигне пешице до својих пацијената, одлазио је у кућне посете амбулантним колима. Наставио је да даје лекарске савете свима који су то од њега тражили и након одласка у пензију, практично све до смрти, наравно бесплатно, а неретко је болесницима који нису имали материјалних средстава од свог новца куповао лекове и друга неопходна средства. Након смрти супруге Даре разболео се и последње месеце живота провео код деце у Београду. Преминуо је у Клиничком центру Србије у Београду 1993. године. Сахрањен је, према сопственој жељи, у породичној гробници у месту, поред свог деде, својих родитеља и супруге Даре. Сахрани је присуствовао велики број његових пријатеља, поштовалаца, пацијената, сведочећи о љубави и поштовању које је овај човек и хуманиста имао у свом завичају.
Др Тоша Пиперски је као цењени лекар имао много професионалних понуда у Београду, Новом Саду и другим градовима, али их је све одбио сматрајући да је његово место и као човека и као лекара у његовом Житишту, које је искрено волео. Доктор Тоша Пиперски је одликован бројним наградама и признањима за свој рад. Добио је Орден за заслуге за народ са сребрном звездом, Орден Братства и јединства са сребрним венцем, Орден рада са златним венцем, Годишњу награду Друштва лекара Војводине за дугогодишњи и успешан рад у примарној здравственој заштити (1982) и многе друге. Постхумно је добио јавно признање поводом обележавања четрдесет година рада Ендокринолошке службе у Средњобанатском округу, као знак захвалности за успешну сарадњу (1997). Поводом његове смрти Радио-телевизија Нови Сад је, у знак поштовања, репризирала емисију Хуманост свакодневице посвећену др Тоши Пиперском, која је снимљена и први пут приказана 1985. године.
