Злата Марков Барањи
Злата Марков Барањи (Бегеј Свети Ђурађ, 17. март 1908 — Нови Сад, 15. март 1986), била је српска и југословенска вајарка. У свом родном Бегеј Светом Ђурђу веома цењена, вајарка је изнад улаза у Храм Светог великомученика Георгија урадила рељефну икону која приказује Светог Ђорђа како убија аждају. Сахрањена је на православном гробљу, такође у свом родном месту, иза капеле породице Марков.
За Злату Марков Барањи везане су многе акције и извесне почетне иновације у Новом Саду између два светска рата. Једна од њих је и учешће у иницијативи Трговачко-индустријске и занатске коморе за оснивање школе за аранжирање излога, рекламну и примењену уметност, која је и основана после рата. После рата Злата се сасвим посвећује керамици и керамопластици, мада је учествовала још на првој изложби керамике у Војводини (1934). Током 1948. године покренула је Одсек уметничке керамике у новосадској Школи за примењену уметност где је у периоду (1953-1961) преносила своје богато искуство рада у керамици. Једна је од оснивача Удружења уметника примењене уметности Србије и Војводине, а била је и председник УЛПИДИВ-а.
Брачни пар Барањи (Злата и Карло) учествовао је 1936. године на југословенском конкурсу који је био расписан за уметничку декорацију тада нове зграде Народне скупштине, а од преко три стотине пристиглих радова, освојили су другу и трећу награду. Најмонументалнији пример скулптуре Злате Марков-Барањи у јавном простору је скулптура Икара на Згради команде ваздухопловства у Земуну из 1938. године. Исте године, Злата самостално израђује рељефе „Орач” и „Жетеоци” на фасади зграде тадашње Пољопривредне огледне и контролне станице у Новом Саду. Поводом обележавања 20-годишњице уласка српске војске у Нови Сад, на Београдској капији у Подграђу Петроварадинске тврђаве постављена је бронзана спомен-плоча са приказом ослобођења 9. новембра 1918. године и пригодним текстом, рад Злате Марков-Барањи. Такође, Злата је 1938-1940. године урадила медаљоне на фасади новоподигнуте палате Дунавске бановине са ликовима четири српске војводе из Првог светског рата (Живојин Мишић, Петар Бојовић, Радомир Путник и Степа Степановић) и краљева Петра и Александра.
