Племићка породица Киш која је поседовала Бегеј Свети Ђурађ 108 година (1781 – 1889)
Да би се попунила осиромашена државна благајна која се испразнила у ратовима против Турске, бечки двор је после ослобађања Баната од турске власти дозволио продају 164 банатска села, која су до тада била камерална добра самог цара.
Организоване су јавне лицитације а купци ових имања били су јерменски, српски, грчки, цинцарски и мађарски богаташи и трговци који су овом куповином уједно добили и племићку титулу. На лицитацији одржаној 1781. године учествовао је Исак ИИ Киш, богати јерменски трговац стоком из Трансилваније. О његовом богатству најбоље говори податак, који је у дане лицитације кружио просторијама бечког двора. Упитан од стране високих чиновника колико има грла рогате стоке, Киш је одговорио: „Не могу вам тачно рећи. Знам само да стоку чува близу 11.000 паса!“
На лицитацији одржаној 1. августа 1781. године Исак ИИ Киш је на отплату од 15 година купио земљиште од скоро 70.000 јутара са местима: Бегеј Свети Ђурађ, Итебеј, Торак, Елемир и Арадац. Ту су биле и пустаре: Сентмихаљ, Кендереш, Мали Торак, Нови Вид, Мартинци и Деспотовац за укупну суму од 643.750 форинти.
Како је породица Киш још 1760. године добила племство и грб, после куповине ових имања у Банату добила је племићки предикат географски одређен по средишњим поседима Итебеју и Елемиру па од 1782. године носе титулу Киш од Елемира и Итебеја. Ову титулу неће носити сви њихови потомци. Брат Исака ИИ Миклош Киш настанио се са породицом у Бегеј Светом Ђурађу, који је постао центар итебејског властелинства и његови наследници носили су племићки предикат Киш од Итебеја. Последњи наследник Миклоша Киша из Бегеј Светог Ђурађа Антон Киш, добио је од цара Фрање Јосифа титулу барона.
Последњи чланови ове породице који су живели у Бегеј Светом Ђурђу били су браћа Миклош и Елемер Киш. Породично богатство се у међувремену веома смањило, чему су допринели неумерено трошење и одавање пороцима неких чланова породице. Због тога су браћа Миклош и Елемер, притиснути повериоцима са свих страна, били принуђени да 1889. године продају преосталих 2600 јутара земље које су поседовали у атару села, као и све зграде али и приватни парк.
Унук Елемера Киша, господин Бела Торок који живи у Канади чува сећање на породицу и његовом љубазношћу по први пут можемо да видимо како је изгледао део раскошног сервиса за ручавање са породичним грбом. Сервис је по наруџбини породице израђен око 1830. године и његови делови се данас чувају у националном музеју у Будимпешти.
