Крчме и гостионице у Бегеј Светом Ђурђу
Прва крчма у Бегеј Светом Ђурђу помиње се крајем 18. века, када су велепоседници из породице Киш продавали право на крчмарење.
Према доступним изворима, познато нам је да је у периоду све до 1851. године постојала крчма (гостионица) која је била у власништву цркве. Крајем 19. века, крчме у Бегеј Светом Ђурђу су држали Хенрик Молнар и Мартин Шух. Крчме су поред тога што су служиле пиће, биле снабдеване сеном и зоби за коње и волове пролазних гостију са запрегом. Крчмари су, као и остале занатлије, плаћали порез на своје занимање. Поред крчми, постојала су и свратишта са сличном угоститељском наменом, а њихови власници су били Ференц Диосеги и Карољ Стрибе. Тек 1906. године село ће добити два српска крчмара који су имали лепе локале са билијаром и кугланом. Између два светска рата, број угоститељских објеката овог типа се нагло повећао. Најпознатије крчме у месту су биле власништво Јоце Борзона, Мите Јовановића, Аце Гранића, Вујице Шогорова, а од Немаца гостионице су држали Петер Симон, Михајло Лакатош и Јосиф Хајнрих.
Јоца Борзон је држао чувену гостионицу „Бела Лађа”, посебно омиљену међу српском младежи нашег места и ту су се одржавале игранке и аматерске позоришне представе.
Михајло Лакатош је имао гостионицу на месту где се данас налази „Гомеџ“. Госте је у овом локалу забављала плех музика. Зими је, за време божићног поста, школу плеса у овом локалу држао неки немац Месних. Прва биоскопска пројекција у Бегеј Светом Ђурађу одржана је управо у гостионици код Лакатоша где је од 1930. године радио биоскоп.
Свим гостионицама и забавном животу села уопште, посебну драж су давали сеоски музичари. Током 19. века и почетком 20. века, људи су се веселили уз гајде. Гајдаши су забављали људе при пићу, у колу, на просидбама и свадбама. Последњи познати гајдаш у месту био је Сима Тарабак, који је свирао све до Другог светског рата. Захваљујући свом умећу свирао је и на Радио Београду.
Такође између два рата, посебно је у месту била цењена „Ципо банда“. Чланове оркестра чинили су: Ципо Нени, која је свирала на цимбалу, и њени син и кћерка, који су свирали на виолини. Имали су разноврстан репертоар и највише су свирали у гостионици код Симона Петера, али понекада и у његовом локалу у парку.
У 20. веку скоро се више нису могли чути звуци некад омиљених гусала, али по сеоском предању гуслари су долазили у село и певали у имућнијим српским кућама народне песме у десетерцу о минулим херојским временима и Косову.
Ипак, омладина је већ почетком 20. века заволела тамбураше којима су за игранке плаћали „један фртаљ жита за годину дана“. Најпознатији тамбураши у Бегеј Светом Ђурђу су били: „Шундриманго“, тамбурашки оркестар под вођством општинског службеника Ивана Непергаће, затим оркестри Мише Анучина, Милорада Туцића и Душка Адамова.
