Електрификација Бегеј Светог Ђурђа

Општина Бегеј Свети Ђурађ је 1930. године расписала конкурс за електрификацију места, на који се пријавило више фирми. Најпознатије је било предузеће „Волта“ из Петровграда, али пошто је оно тражило од општине да трајање концесије за електричну енергију буде 35 година, општина је уговор склопила са фирмом Јосифа Шнајдера, чији су услови били повољнији. Према уговору склопљеним са Шнајдером, мрежа и електрична централа су после 25 година требале да пређу у својину општине.

Електрификација места је почела 1934. године када је изграђена електрична централа. Исте године засијала је и прва електрична сијалица у Бегеј Светом Ђурађу. За централу је била адаптирана зграда на углу друма Петровград-Банатски Двор и последње безимене улице поред и паралелно са Бегејом. У згради је био постављен дизел мотор Леобесдорфске Творнице д.д. од 25/32кс, 260 тураже, лежећи лежајеви са цилиндром, електрични генератор, две разводне табле високе 2.20м, а широке по 1м, са свим потребним апаратима, један генератор Ганс од 415/240В, једна боца за конпримован ваздух, један резервоар за нафту и једна пумпа за хлађење мотора. Из централе је полазио главни електрични вод од 380/220В, који је ишао на први главни стуб саме централе, а затим је скретао под оштрим углом према друму Петровград-Банатски Двор и потом даље, дуж пута, преко гвоздених стубова до свих раскршћа и до гвозденог стуба у улици у којој се налазила општина. Из овог главног напајајућег вода, одвајали су се водови лево и десно, ка улицама паралелним са Бегејом.

Цена електричне енергије била је 7 динара по 1кв/х, а Јосиф Шнајдер је био дужан да монтира 20 комада уличних лампи са сијалицама, с тим да за 10 лампи од 40В даје бесплатну струју. За остале уличне лампе цена електричне енергије је била 5 динара по 1кв/х. У Бегеј Светом Ђурађу је било монтирано укупно 57 уличних лампи. Такође, тада су биле монтиране и сијалице од 40В у општинске канцеларије, школу и бикарницу.