Доктор Јакоб Пуц

Др Јакоб Пуц рођен 1848. године у Katharinafeldu (Равни Тополовац) је био чувени лекар од 1880. до 1920. године, а током свог живота спасио је животе великом броју људи.
Током 1866. године у Банату је избила епидемија азијске колере односећи велики број жртава. У тадашњем Katharinfeldu, а данашњем Равном Тополовцу су се са епидемијом суочили млади Јакоб Пуц и свештеник Иштван Мацек, борећи се против пошасти до тада познатим начинима.

По нормализовању здравствене ситуације у селу и завршетка школовања добија стипендију које су се најбољим ученицима у земљи додељивале још од времена царице Марије Терезије и одлази на студије медицине у Беч. Медицински факултет у Бечу имао је у то време петсто година дугу традицију образовања медицинског кадра и окупљао је најумније младе људе на свету тога времена. Када је у Бечу 1873. године избила до тада највећа светска епидемија колере која је натерала већину становништва, али и лекара да избегну из града, Јакоб Пуц је остао у граду и помагао болеснима сматрајући да се од упале плућа излечио Божијим провиђењем и да је добио другу шансу и задатак да лечи људе. После женидбе живео је са породицом једно време у предграђу Беча где је отворио и ординацију, али мучила га је носталгија за завичајем, што је пресудило да се даровити лекар врати у свој родни крај.

Након повратка у ове крајеве, у Бегеј Светом Ђурђу је био задужен за лечење становништва које је припадало територији властелинског поседа Кишових, а потом је радио и као окружни лекар. Дневно је прелазио 40-120 километара, често непроходним главним путем: Велики Бечкерек-Бегеј Свети Ђурађ-Жомбољ. Колико је тежак био живот тадашњих лекара говори и податак да се 22 пута преврнуо кочијама, 20 пута санкама и 4 пута таљигама, журећи да помогне пацијентима.

Поводом његовог 87. рођендана му је у Бегеј Светом Ђурађу 1935. године приређена велика свечаност. Том приликом је био позван да се обрати присутнима и каже пар пригодних речи о свом животу и раду. Устао је и рекао само две речи које су сублимирале цео његов живот: Радио сам!

Сахрањен је у породичној капели на католичком гробљу у Бегеј Светом Ђурађу 1938. године поред свог старијег сина.