Бегеј
Свети Ђурађ
1319
Најстарији сачувани писани историјски извор о месту Свети Ђурађ датира од 27. јуна 1319. године. Реч је о даровној повељи којом је мађарски краљ Карло Роберт Анжујски (1228–1342) поклонио места Свети Ђурађ (Zenthgyurgh), Итебеј (Ithebew), Идварнак (Wduarnok), Харумдску (Harumdersk) и пустару Вида (Wyda) управнику (кастелану) тврђаве Иљед Тамашу Карталију и његовом брату Етелу.
– Кликни на повељу испод да прочиташ више информација –
Најстарији сачувани писани историјски извор о месту Свети Ђурађ датира од 27. јуна 1319. године. Реч је о даровној повељи којом је мађарски краљ Карло Роберт Анжујски (1228–1342) поклонио места Свети Ђурађ (Zenthgyurgh), Итебеј (Ithebew), Идварнак (Wduarnok), Харумдску (Harumdersk) и пустару Вида (Wyda) управнику (кастелану) тврђаве Иљед Тамашу Карталију и његовом брату Етелу.
Кликни на повељу испод
да прочиташ више информација
Пратите нас на друштвеним мрежама
Фејсбук
Инстаграм
Твитер
— Begej Sveti Đurađ (@BegejStGeorge) May 6, 2023
Тикток
@begejsvetidjuradj1319 Monografija - Begej Sveti Đurađ 1319-1947.
♬ History - Revember
Јутјуб
Пратите нас на друштвеним мрежама
Фејсбук
Инстаграм
Твитер
— Begej Sveti Đurađ (@BegejStGeorge) May 6, 2023
Тикток
@begejsvetidjuradj1319 Monografija - Begej Sveti Đurađ 1319-1947.
♬ History - Revember
Јутјуб
Фејсбук
Инстаграм
Твитер
— Begej Sveti Đurađ (@BegejStGeorge) May 6, 2023
Тикток
@begejsvetidjuradj1319 Monografija - Begej Sveti Đurađ 1319-1947.
♬ History - Revember
Јутјуб
Познате личности
Поред људи који су рођени или значајан део свог живота и рада провели у месту, треба споменути и оне који су се кратко задржали, али су у једном периоду били наши суграђани.
Агоштон Барањи (Мишколц, 1798 – Мако, 1849), писац и историчар, рођен је у месту Мишколц у северној Мађарској. Завршио је студије права у Пешти и доселио се 1825. године код рођака у Свети Ђурађ, где је био запослен као чиновник на властелинству породице Киш од Итебеја. У Светом Ђурђу је настао његов рад о историји Светог Ђурђа, један од његових првих радова на тему историје насеља у Војводини, који је објавио у листу Минерва 1826. године.342 Потом је ступио у државну службу и радио најпре као подбележник, а затим као архивар Торонталске жупаније. У том периоду почео је да пише обимније радове из историје Баната, на основу чега је 1836. године изабран за дописног члана Мађарског ученог друштва, које ће касније бити претворено у Мађарску академију наука. Његове најпознатије књиге су: Повесница Торонталске жупаније (Torontál vármegye hajdana, Buda 1845) и Споменица Тамишке жупаније (Temes vármegye emléke, Nagybecskerek 1848).
Треба поменути да је у породици зидара јеврејског порекла у Житишту, према многим мађарским изворима, рођен Ференц Кемењ (Кон) (1860–1944), педагог, хуманиста и један од оснивача Међународног олимпијског покрета. Међутим, како је отац у време његовог рођења радио као грађевински извођач у Зрењанину, у свим биографијама се за место рођења узима град на Бегеју.
У Бегеј Светом Ђурђу је кратак период живота живео барон Петар IV Николић од Рудне (1810–1878), потомак једне од најбогатијих српских племићких породица која се ородила са српским кнезом Милошем Обреновићем. Познато нам је да је 1878. године продао свој удео у породичном имању нећаку Федору I и повукао се у тадашњи Бегеј Свети Ђурађ, вероватно зато што је био ожењен Маријом Дамаскин од Немета, сестром наше Јелене Дамаскин Киш, која му је пружила гостопримство у месту. Исте године је преминуо, а сахрањен је вероватно на католичком гробљу у месту.
Векова давних то су трагови
1319
.
- После ослобођења Баната од турске власти, Бечка дворска канцеларија је дала на лицитацију банатску земљу. Купили су је махом богати Јермени и Цинцари, који су се обогатили тргујући за потребе аустријске војске. Они су се брзо покатоличили, стекли племство и на својим поседима изградили дворце, у којима се окупљала друштвена елита тог времена. Породица Киш од Итебеја је имала летњиковце у Бегеј Светом Ђурђу и Елемиру, али ниједан до данас, нажалост, није сачуван. До данашњег времена сачувани су: дворац у Ечкој – некадашње власништво породице Лазар; дворац у Новом Бечеју – посед барона Рохонција; дворац грофа Карачоњија у Новом Милошеву; дворац у Чоки Леринца Марцибањија и још неколико мањих грађевина овог типа.
- Итебејски свештеник Никола Бертишић био је осуђен на две године затвора као један од вођа побуне места Итебеј, Велики Торак, Мали Торак и Свети Ђурађ против властелина Исака Киша. Темишварска епархија је тражила од државних органа да се свештеник ослободи затворске казне, али није познато како је молба решена.
- Властелин Исак Киш је затражио од Торонталске жупаније да отпусти бележника места Светог Ђурђа Јаноша Папа због вређања властелинског управника. У представци властима пише да „постоје гласине да је Јанош Пап починио убиство жене и побегао. Покварен је као особа која воли сукобе, свађе и скитница је. Напао је управника властелинства Јаноша Фаркаша, вређао га и називао свакојаким именима”. Не постоје сачувани извори на основу којих можемо судити о овим оштрим речима властелина против општинског бележника, као ни да ли је у питању било истинито сведочење или лажно подметање како би се одстранио човек који је одбијао спровођење властелинских злоупотреба.
- Властелини и пословни партнери Исак Киш и Лазар Лукач склопили су уговор с Угарском дворском комором о арендирању права на крчмарење, точење пива, вина и ракије у свим коморским местима Бачке. 1785. година Темишварски епископ Софроније Кириловић извештава Торонталску жупанију да је са три дана затвора „на хлебу и води” казнио четири своја свештеника, између осталих и Алексија Соколовића из Светог Ђурђа, јер су каснили са предајом пописа становништва.
- Трифун Крецул, становник Светог Ђурђа, примио је новац из филијале Краљевске благајне Торонталске жупаније за хватање три вука.
- Властелин Исак Киш је одузео део заједничког пашњака места Елемир и Свети Ђурађ што је изазвало револт кметова.
- У местима Свети Ђурађ, Итебеј, Мали Торак, Велики Торак и Клек постоји курирска служба са коњичким пуком. 1796. година У Елемиру је одржан скуп српских учитеља из средњег Баната у просторијама српске школе.
- У пролеће 1797. године било је кишовито, са много ветровитих дана. Због подземних вода које су преплавиле атар каснили су пољопривредни радови.
- Кнез Светог Ђурђа Нићифор Рељин пријавио је да је 24 радника из места послато да поправља Бегејски канал.
- Доласком Немаца у Свети Ђурађ почетком XIX века промењена је етничка структура села. Ова промена условила је и нову прерасподелу земље, али је српско становништво, захваљујући вредноћи, и даље задржало своје позиције и значајну количину земљишта. Почетком ХХ века Немци у месту поседују 2.080 јутара земље, Срби 2.000 јутара, а Румуни 700 јутара земље.
- Властелинство Свети Ђурађ жали се среском начелнику да Ботошани, који живе у Војној граници, терају коње на пустару која припада властелинству Свети Ђурађ и да се понашају насилно. Ово властелинство захтева да се поштује жупанијска граница и да се 33 јутра пустаре ослободи или да им Коморска администрација исплати 30 форинти као накнаду штете.
- Појавили су се случајеви коњокрадица у Светом Ђурђу и Итебеју који су процесуирани од стране жупанијског комесара за јавну безбедност. Извештено је да у области није запажено скитничење.
- Место Свети Ђурађ је 1808. године било дужно да плати 1.503 форинте главног и појединачног пореза.
- Асесор и заклетник за Свети Ђурађ, Велики Торак, Мали Торак, Катарину, Српски Итебеј, Мађарски Итебеј, Беодру, Боку и Неузину био је властелин Антал Киш од Итебеја.
- Властелинство у Светом Ђурђу и властелинства у Турском Бечеју, Чоки, Падеју, Беодри и Светом Хуберту (Банатско Велико Село) били су спремни да гаје памук. Сложили су се да посеју по једно јутро памука, а Жупанија је имала задатак да унапред одреди цену, обезбеди семе и његову испоруку, као и достави упутство о узгоју памука на латинском и осталим домаћим језицима.
- Место Свети Ђурађ је уплатило жупанијском магацину у Великом Бечкереку 16 мерица жита као помоћ држави током трајања рата са Француском.
- Жупанијска комисија је израдила елаборат о висини плата жупанијских бележника према класификацији места у односу на обавезе према војсци. Места су рангирана у три класе. Свети Ђурађ је био класификован у другу класу места, а плата бележника је била 100 форинти.
- Инжењер Дуфаул ангажовао је раднике и превоз за потребе радова на Бегејском каналу у периоду од 26. октобра до 7. новембра 1812. године.
- У властелинску благајну у Светом Ђурђу уплаћено је 1.000 форинти за годишњи закуп (аренду) пустаре Кендереш (атар Равног Тополовца).
- Божићни празници су свечано прослављени у властелинском дворцу у Светом Ђурђу. Поред домаћина, Катарине Киш (удовице Миклоша I Киша), њеног сина Антона и жене му Катарине Легхард, прослави празника су присуствовали рођаци из Елемира – барон Левен и Марија Киш Пејачевић, док је Ерне Киш у то време био на војној академији.
- Поводом четврт века од смрти Исака Киша (1792. године), одржан је у властелинској цркви у Елемиру реквијем, посвећен утемељивачу угледа породице Киш. Миси су присуствовали рођаци, многобројне личности из редова властелина. О личности Исака Киша говорио је његов братанац Антон Киш, властелин из Светог Ђурђа.
- Јова Бокшан је 1818. године био кнез Светог Ђурђа. 1835. година У Бегеј Светом Ђурђу је било 915 православних душа. Срби су поседовали 95 домова са земљом, 25 домова без земље и 12 земуница без грунта. Већ 1856. године у месту је било 1.106 православних душа и то: 568 мушких, 520 женских и 242 брачна пара. Највећи број Срба у месту у XIX веку забележен је 1897. године када их је било 1.094 и то: 554 мушких, 540 женских и 214 брачних парова.
- Лоше временске прилике које су погодиле Свети Ђурађ угрозиле су усеве и нанеле велику штету ратарима. 20. децембар 1864. На Очеве је покрадена црквена каса српске православне цркве у месту и из ње је однето 120 форинти. Починиоци нису откривени.
- Наталија, жена Ристе Надачина, стара 26 година, родила је четири здрава мушка детета. Даља судбина четворки није нам позната, али тешко да су у ондашњим хигијенским условима сви могли преживети.
- На коричном листу старе црквене књиге записано је да се у Бегеј Светом Ђурђу међу православним становништвом родило три мушке и 19 женских душа, умрло 20 мушких и 14 женских душа. Исте године венчало се 14 парова. У месту је наведене године било 44 удовице и 47 удоваца.
- Највећи земљопоседници у месту били су Моја Катић и његов син Панта. Они су 1875. године поседовали 55 јутара 419 квадратних хвати земље, већ 1898. године 107 јутара и 1.395 квадратних хвати, а 1908. године 127 јутара и 748 квадратних хвати. Поред њих, већу количину земље је у овом периоду поседовао Сава Молдован – у износу од 107 јутара и 437 квадратних хвати.
- Током црквене славе, дошло је по запису пароха Ненада Барачког до сукоба између црквених тутора због оптужби за проневеру новца зарађеног током продаје пића на сеоској слави.
- У наведеном временском периоду у месту није било значајнијих преступа и изгреда. Дивљих бракова је било мало и то обично међу старијим људима које је било срамота да се под старе дане венчавају. Било је и неколико евидентираних случајева напуштања деце, изгреда због пијанстава, ситних крађа. Становништво је било веома поштено, доброг владања, а незнатне преступе је чинила углавном младеж.
- У Сједињене Америчке Државе се одселило 82 становника места, а у истом периоду четири је било у војсци, три на занату ван села и десет на служби ван места. 1896–1911. година Велико обележје места биле су миграције становништва условљене политичком и економском позадином. У периоду 1896–1911. године из места се иселило 150 Срба, а доселило 30, иселило 18 Немаца, а доселило 173. Један стари запис упозорава да се Срби исељавају „иако имају земљу, а од Шваба одлазе само беземљаши”.
- У месту се међу Србима родило 447 душа, а умрло 393, док се међу католицима родило 619, а умрло 446 душа. У исто време венчано је 142 православна брачна пара. 1905–1906. година Израђен је пројекат за изградњу санаторијума за туберкулозне болеснике у месту, који је требало да функционише уз жупанијску болницу у Великом Бечкереку. Колико нам је познато, ова идеја је остала у фази пројекта.
- Кафане у Бегеј Светом Ђурђу постоје још од XVIII века, а прва кафана у српском власништву отворена је 1906. године. Од тада, традиционални антиалкохоличари, Срби из места, све чешће почињу да уживају у доброј капљици. Већ пред Први светски рат дешавало се да се неки мештани током недеље, светаца или алвалука тако напију и забораве да мајке и жене морају да по њих долазе у кафану.
- Месту је додељена част да се у њему одржи учитељски збор за Великобечкеречки протопрезвитерат.
- Кћи власника парног млина Хајдучке Вебера учила је кулинарство у Темишвару. Вративши се кући окупила је девојке око себе и научила их да праве торте по рецептима из Будимпеште и Беча.
- Већина српског мушког становништва је због трговине са католицима из места и околине добро говорила мађарски, немачки и румунски језик.
- Погрешно је уверење да мале средине не обилују великим причама, занимљивим ликовима, догодовштинама и скандалима. За житеље нашег места велику сензацију представљало је путовање жене апотекара Шица и жене власника дрваре Вестерке у Рим на велико јавно богослужење које је служио папа.
- Свако време доносило је са собом посебну моду, начин ношења детаља, фризуре, али се и сам физички изглед људи мењао.
- Срби из места су били средњег раста, телесно здрави и развијени. Парох Ненад Барачки је забележио да су у време његовог рада у месту мушкарци стасом и ликом били лепши од жена.
- Побожност и поштовање цркве кроз векове део су традиције српског становништва Баната. Међутим, месни свештеници су се још почетком XX века жалили да је верски осећај становништва често формалан, изражен кроз поштовање обичаја, али не и дубок и прожет Светим духом. Становници су уредно посећивали литургије, „али каква вајда од свега тога када је црква највише празна, а вера мртва и хладна. Цркву већином походе старији људи и жене. Многи парохијани разговарају у цркви током богослужења”.
- Када умре старешина или старешиница домаћинства, „сахрањују их често без икакве почасти, не носе покојника у цркву под изговором да је ишао у цркву док је био жив”.
- Тежак и претежак је живот ратара. Од пролећа па све до јесени треба стрепети за свако посејано зрно семена из кога ће израсти благоносни плод, доказ постојања ратара и залога за будућност породице. Становништво нашег места било је познато по великој вредноћи. Ленствовање се сматрало пороком и презирано је. Занимљиво је да су имућнији људи радили највише, сами су обављали, уз учешће целе породице, најтеже послове. Комшије су се често међусобно надметале ко ће пре и боље обавити своје послове, све у циљу напретка породице и самога села. Понеки су сматрали да сељани у својој вредноћи претерују, јер „телу свом не знају одмора да даду и често се током пољских радова разболе и умру”.
- Много помињане врлине српског становништва села пратиле су и неке типичне негативне особености или, боље речено, недостаци. Угледни домаћини и свештеници често су упозоравали на могућност имовног пропадања које је за Србе било посебно опасно због немачког окружења. Као узроци имовног стагнирања код дела становништва навођени су следећи разлози: расипност, претерани сватовски обичаји, алвалук, пијанство, парничење, задуживање, поткрадање куће, немар, расељавање и, наравно, мода и помодарство.
- У јеку Првог светског рата, принудно је слетео авион који је доживео квар на пољану између нашег места и тадашње Катарине (Равног Тополовца). Какву је сензацију ново чудо технике изазвало међу неупућеним и неповерљивим становницима нашег села говори стара прича да су деца и одрасли људи кренули у сусрет авиону са свећама у рукама, мислећи да је на питому равницу слетео анђео или неки од светаца. Када је пилот од крви и меса изашао из кабине, неспоразум се завршио, али је остала ова комична и симпатична прича да сведочи о вечитој људској зачуђености пред новим и непознатим.
- Министарство вера забранило је школској деци учешће на погребима, што је изазвало велико незадовољство православних верника места. Исте године преминуо је Душан Бошковић, дугогодишњи учитељ (1889–1910) и сам родом из места. 31. децембар 1921. Уочи дочека Нове године догодио се нежељени инцидент који је могао имати трагичне последице. Наиме, дуготрајни сукоб између Урбаријалне заједнице и општине, у вези с тим ко је надлежан да поставља пољске чуваре, кулминирао је када је група грађана дошла код председника општине и затражила да се отпусте пољски чувари које је поставила општина и да за идућу годину то право преузме Урбаријална заједница. Пошто их председник није хтео примити на разговор, а уз то је позвао жандармерију, чланови делегације су закључали канцеларију председника општине и кључеве од ње предали бележнику. Утом је стигла жандармерија којој је председник општине затражио да пуца на окупљени народ. На срећу, присебан наредник жандармерије није послушао председника општине, те је сукоб мирним путем разрешен.
- Услед лоших временских услова слабо је родило жито. На парохијској сесији било је свега четири метра по ланцу жита. Сламе је такође било мало, па јој је цена јако порасла.
- Сеоска слава Ђурђевдан вековима је свечано прослављана уз присуство православног народа из места и високих гостију. Прослави 1924. године присуствовали су Светислав Рајић, поджупан, и Митрановић, шеф аграрног уреда.
- Кроз село је прошао Момчило Нинчић, тадашњи министар спољних послова Краљевине СХС и носилац изборне листе у горњем Банату. 1924. година Ни наше место није било поштеђено страначких политичких сукоба и интрига, карактеристичних за парламентарни живот Краљевине СХС. Дугогодишњи председник општине Милан Гранић је на лични захтев добио опозив са дужности јер није имао више ни жеље ни воље да се бори са страначким опонентима. Гранић је према суду пароха Бранка Петровића био „добар и ваљан председник општине, који љуби своју веру и државу, али сувише мекан, без икакве енергије”.
- Из руског ропства се вратио Јоца Туцић, син Танасија Туцића, после 12 година проведених у заробљеништву. Он је од 1912. године био активан војник и као такав учествовао је у Првом светском рату када је од стране Руса заробљен.
- Зима је била дуга и хладна. Лед на Бегеју досегао је велику дебљину. Село је страховало од пролећних поплава, али до њих, срећом, није дошло. 1930.године Велика економска криза тридесетих година овог века довела је до великог пораста цене земљишта. У Бегеј Светом Ђурђу се за једно јутро земље плаћало 16.000–18.000 динара.
- Командир жандармеријске станице Вељко Ђурђевић известио је претпостављене да је на десној обали Бегеја, између нашег села и Малог Торка, нађен мушки леш, док је 1937. године пронађен леш новорођенчета женског пола. Ово су само карактеристични, али не и усамљени случајеви, забележени у матичној књизи умрлих.
- Познати месни кројач Фрања Менг сашио је летња одела за чланове општинске полиције и послужитеља по цени од 300 динара по комаду.
- После убиства краља Александра у Марсеју, политичко стање у целој земљи било је врло нестабилно. После сахране краља ујединитеља 18. октобара 1935. године на Опленцу, у свим црквама у земљи одржана су богослужења и заупокојне литургије. У нашем месту, у великој сали општинске куће, одржана је комеморативна седница уз учешће свих националности. Од дана погибије краља па све до сахране, дакле пуних осам дана, три пута дневно звонила су црквена звона по пола сата у знак општенародне жалости. Заупокојна литургија одржана је у месту поново 6. априла исте године и на њу је дошло пуно народа, без обзира на разлику у вери и националности.
- Да једно обично кречење фасаде може да прерасте у невероватан догађај и сеоски скандал, потврђује догађај који се односи на прво кречење православне цркве жутом бојом. Наиме, неколико чланова Црквеног одбора је, мимо осталих чланова, донело одлуку и ангажовало мајстора да цркву споља окречи жутом бојом. Да ли је воља божја у питању или какав други рационалнији разлог, тек фасада храма, и поред више покушаја, није упијала, за многе тада, неприкладну боју.
- Стева Бечејац је са четрнаест година оболео од дијабетеса. Сам је себи давао инсулин. За време Другог светског рата је трампио храну за драгоцени инсулин. Иначе је био познат као сеоски хармоникаш.
- Наше место је изгубило два за село значајна човека. Парох Бранко Петровић, дугогодишњи свештеник и вероучитељ, умро је после дуготрајне болести и сахрањен у месту, док је бивши вишегодишњи учитељ и управник школе Васа Тодић преминуо у Андријевцу (данас Арадац). Обојица су испраћена са великим поштовањем, оставши у дуготрајном сећању мештана.
- Наша православна црква је грађена, услед недостатка материјалних средстава, чак 29 година, а у XIX и ХХ веку често је поправљана и адаптирана. Пред рат, извршена је генерална оправка храма и споља и изнутра. Торањ је прекривен новим плехом, што је коштало 7.600 динара, а кречење спољне фасаде коштало је 4.500 динара. Тесари су заменили греде на крову, поставили степенице које воде у торањ и претресли цреп крова, што је коштало цркву 3.987 динара. Ова детаљна поправка цркве износила је укупно 16.087динара.
- Природне непогоде, непажња при раду и дављење најчешћи су узроци несрећних случајева који су резултирали смрћу. У матичним књигама умрлих забележени су крајем тридесетих година прошлог века следећи случајеви: Сава Вујадин, слуга, умро од удара грома 1937. године; Мирослав Катић, трговачки помоћник, удавио се у Бегеју 1937. године; Крешимир Ковач, шегрт електричне централе, умро од удара електричне струје 1938. године.
- Познато је да у Војводини самоубиства нису ретка појава. Узроци су разни, као и средства којим се извршава овај очајнички чин. Најчешће се у Бегеј Светом Ђурђу за чин самоубиства користило вешање, потом тровање, а на крају ватрено оружје. Социјални статус самоубица био је разноврстан, те имамо починиоце од просјака преко домаћица, апотекара па чак и до студента теологије. Прва половина XX века Несрећни случајеви, самоубиства, чедоморства, али и убиства саставни су део живота велике сеоске заједнице иако, изражено процентуално, она представљају веома мали број. Тридесетих година минулог века жртве убиства били су црквени појац Алојз Масанг, ратар Петар Синевић, ратар Жарко Гранић. Прва половина XX века У Бегеј Светом Ђурђу мешовити бракови били су права реткост. Током једне деценије просечно је засниван један до два мешовита брака између православних и католика и обрнуто.
- Српска православна црква је почела да уредно води црквене књиге од 1779. године. У њима су нам сачувана најстарија забележена презимена становника места. Годинама потом, услед различитих разлога, посебно због исељавања из места, основни слој становништва с краја XVIII века се губи. До данас су се у месту задржале само породице: Анучин, Бечејац, Богданов, Бокшан, Катић, Крецул, Лазаров, Лацков, Марков, Молдован, Павлов, Пиперски, Попов, Петров, Рељин, Сич, Степанов, Стојанчул, Тешин и Туцић.
- У нашем, као и многим другим банатским селима, био је обичај да готово свака породица има карактеристичан надимак по коме је чешће и била позната. Надимци су давани према местима из којих су се породице доселиле, карактерним особинама, занату којим су се њени чланови бавили. Познати породични надимци у нашем месту били су: Цугун, Брдаров, Дугаљов, Дрндар, Ивадански, Козини, Токини, Чорејин, Попин и Новобанаћанин.
- Немачка и српска деца су се у међуратном периоду, по повратку из школе, често препирала и у тим дечјим сукобима на националној основи никле су и ове песмице-ругалице: Рац, Рац, магарац; Шваб, Шваб, келераб, дереш нос, јеш сос.
- Крста Рељин, власник дрваре и дућана, иначе Итебејац пореклом, био је у међуратном периоду један од имућнијих људи у месту. Често је говорио пријатељима да паметан живи докле хоће, а луд докле мора. Следећи своју мисао окончаће живот самоубиством.
- У Бегеј Светом Ђурђу су богатије куће имале базен у коме се скупљала кишница, и којом се после прао веш и обављали кућни послови. Домаћице су црним луком рибале дрвени патос да би се лепо жутио. Кафа се правила од јечма и пила се с млеком, док се хлеб месио два пута недељно и пекао у пећима или код пекара.
- Петер Симон је потекао из сиромашне земљорадничке породице из места. Његов отац Туперт био је у селу омиљен као добар човек, али и као стручњак за намештање костију после прелома. Женидбом са богатом удовицом из куће Бајерових, Петер Симон је почео да напредује и да се богати. Изградио је велики пословни простор на месту где се данас налази Дом културе, у оквиру кога је постојала велика трговина мешовите робе, гостионица, сала за игранке, биоскоп и просторије које је давао приватницима (занатлијама и удружењима) у закуп.
- Земљорадник Миливој Милић, један од оснивача ФК Бегеј и његов дугогодишњи играч, одиграо је као бек 800 утакмица. Поред играња у тиму, истакао се сакупљањем прилога за клуб.
- У ноћи између 25. и 26. априла 1940. године у селу се срушила римокатоличка црква, која се налазила на месту где је данас изграђена зграда општине. Црква је била саграђена 1836. године од набоја, а приликом пада срушила се само лађа, док је торањ, саграђен од опеке, остао неоштећен. До обрушавања објекта дошло је услед разлагања земљишта јер је терен на ком је црква била подигнута био врло низак и влажан. Жртава, срећом, није било.
- Општини Бегеј Свети Ђурађ је додељено 508 јутара и 1.036 квадратних хвати земље која је одузета од општине Јанков Мост.
- Бегеј Свети Ђурађ је после завршетка Другог светског рата колонизован становништвом из Босанске Крајине. Према пароху Бранку Ђаковачком, досељеници су показивали велику љубав према светој вери и светој цркви, децу су уредно крстили и причешћивали се у великом броју.
- Јаша Крецул је умро 1970. године, поживевши 97 година. Путовао је по многим земљама, пуно радио, али је зато само једном у животу био грипозан и то у XIX веку, када је имао 18 година.
Галерија
КОНТАКТИРАЈТЕ НАС
Кликните на коверту
